УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Иваном Драјзлом

Драги пријатељи, ето нас опет у кафани Кабак, где су нас на столу дочекали чорбаџијско и две кригле – у једној Нишко а другој Калфа. А ми смо дочекали новог госта ког није лако представити. Он је доктор филолошких наука, професор, стендап комичар и прозни писац. Члан је Менсе Србије и један од седам коаутора првог српског мултиромана Трагом 41. Поред тога, написао је два авантуристичка романа чија је радња смештена у праисторију: Винча – Знамење богова и Винча – Тајна Кургана.падају у жанр авантуристичких праисторијских романа. Учествовао је и у великом броју тв-квизова и победник је једног издања Слагалице на РТС-у.

Издавачка кућа Клет недавно је објавила његов роман Добро јутро, Колумбо.

“Уз криглу Нишког” смо са Иваном заподенули много занимљивих тема тако да смо сигурни да ћете уживати у подједнако занимљивом разговору.

Живели!

Иване, можеш ли да се вратиш на почетак твоје приче и присетиш се тренутка (или више њих) када си донео одлуку да ће писање бити један од твојих животних позива?

Био сам млад и неискусан J Негде у четвртом разреду гимназије помислио сам да је мој живот толико интересантан, да сам пожелео да га свима испричам. Наравно, убрзо сам схватио да ту нема ништа посебно, али је нормално за младе људе да верују како су догодовштине у кругу њеихових пријатеља изузетне и да нико никад није био тако занимљив. С временом сам схватио да постоји много занимљивијих тема од мене, али тај први роман који сам почео да пишем ме је заувек заразио потребом да пишем.

Како је, паралелно са тим, текло школовање, и колико је то и на који начин утицало на твоју каријеру писца?

Због те жеље да постанем писац сам уписао књижевност. Као што рекох, био сам млад и наиван. Нисам знао да то није факултет за образовање писаца. Ниједан факултет није. Писац може постати и неко ко нема завршену основну школу, као што се много пута кроз историју и дешавало. Али факултет ме је натерао да прочитам много класичних дела које иначе никад не бих узео у руке и то јесте било корисно. Узмите Аристофанову комедију Жабе, нећете се покајати.

С обзиром на то да те краси озбиљан смисао за хумор, успешно си се окушао и у стенд ап-у. Које теме бираш за наступе, како иде писање текстова? И шта можеш да нам кажеш о реакцијама публике?

Писање материјала за стендап је иззетно напоран и дуготрајан процес. Људи по две-три године гомилају материјал, да би једва извукли један сат готовог наступа. Мој тренинг у писању обимних текстова ме је учинио способним да пишем брже и више, па ми на тај начин књижевност помаже у стендапу. Мени није битна бројност публике, већ да они који дођу буду задовољни и мислим да сам то постигао. Нажалост, данас се све гледа кроз потенцијалну зараду, тако да већина уметника ствара за просечну публику, како би имали што већу зараду. Ја сам се усмерио на интелигентнију публику и зато не постижем велике бројке, али мени прија, јер на тај начин не морам да бринем да ће ми неко из публике добацивати. Знаш, кад на почетку кажеш људима у публици да их сматраш натпросечнима, њима буде глупо да изневере то очекивање J

Каква су твоја искуства када су у питању тв-квизови знања? Имаш ли неки омиљени, и можеш ли са нама да поделиш неку анегдоту са снимања и слично?

Познајем људе који имају много више знања од мене, али никад не иду на квизове, јер не могу да пробију трему пред камерама. У том смислу, мени искуство у јавном наступу помаже да тамо не обраћам пажњу на камере. Чак сам и мотивисанији. Од анегдота, сећам се покојне Милке Цанић, за коју су се људи шалили да само каже добро вече и да преседи цео квиз. Али оно што се не види при емитовању је да је она активно учествовала, прекидала такмичаре и водитељке, одузимала поене и често су људи тамо имали трему од респекта према њој.

Зашто Винча? Шта можеш да нам кажеш о та два романа на које је публика одлично реаговала?

Случајно сам упознао госпођу Јулку Кузмановић Светковић, дугогодишњу директорку музеја у Прокупљу и археолога на терену. Она и њен стим су радили ископавања на локалитету у Плочнику, између Прокупља и Куршумлије, и тамо су направили реконструкцију насеља из доба неолита. Све то ме је заинтерсовало да подробније проучим тај период историје када је најнапреднија цивилизација на свету постојала на овим просторима. Обишао сам и Винчу и Лепенски вир (који је из нешто ранијег периода), разговарао са археолозима и проучавао књиге и информације доступне на интернету и онда сам у то окружење унео машту и авантуру. Мислим да публика првенствено реагује позитивно, јер осећа уложени труд да та прича буде много више од пуког маштања.

Пишеш и за млађу публику. Да ли ти је то теже или ти је чињеница да си родитељ знатно олакшала “посао”?

Јесте донекле, али не много. Моја деца су још мала и немају авантуре са вршњацима које бих могао да ископирам. Од њих учим како је то данас бити дете, шта воле, како се изражавају. Али материјал много више црпим из свог детињства. За коју годину, кад почну да излазе сами са другарима, сигуран сам да ће ту бити обиља грађе.

У најави нисмо поменули књигу “Водич за тате” коју је илустровао Боб Живковић. Кажи нам нешто о њој, од настанка саме идеје па до садржине и реакција читалаца…

То је био природни спој књижевности и стендапа. Кад ми се родио први син, месецима смо били усредсређени на њега, нисмо путовали, нисмо излазили, цео живот се вртео око тог новог бића. И у паузама бриге о беби, писао сам све што се догађа, али сам бирао само оно смешно и урнебесно. Читаоци кажу да се сити исмеју и мени је то највећа награда. Рекламирам је као идеалан поклон када идете да цепате кошуљу некоме ко је постао отац. Боб Живковић је изузетно прецизно погодио дух књиге и то се осликало у феноменалној насловници.

Можеш ли да поделиш неки добар савет младим људима који желе да се опробају у писању, станд ап-у или да окушају своје знање у неком од квизова? 

Уф, много је то савета одједном J За писање имам стотине савета и то не може да стане овде. Ко жели, може да их потражи на мом Јутјуб каналу који носи исто име као и ја. За стендап нема много савета. Просто треба изаћи пред публику и пробати, па онда оценити да ли је неко рођен за то. Никаква припрема не може да осигура успех док се не проба. За квизове чак ни такве припреме нема. Ту човек мора да зна гомилу непотребних чињеница, а то може да има само ако воли да чита о различитим темама. За квиз се не може припремати. И добро је што је тако, јер би онда т постало досадно као учење за испит.

Постоји ли рецепт како да свестраност учинимо једном од врлина а не мана? 

Нисам сигуран да разумем питање, јер мени свестраност никада није звучала као мана J Ја волим ренесансни дух и уметнике који су се опробавали у десетинама различитих области, често без икакве међусобне везе. Не волим данашње време у којем су најуспешнији они који су строго посвећени једној ствари и не стижу да се баве ичим другим. Али јасно ми је да се то неће променити.

Које су прве три речи које ти падну на памет када кажемо “Град Ниш”?

Ја сам у Ниш дошао тек са деветнаест, тако да немам успомене из детињства, нити омиљена места на којима сам се формирао. Све моје везано за Ниш је из одраслог периода. Зато ћу рећи: породица и каријера. Све остало понекад избије на оно треће место, али ништа не остаје стално на њему.

А три речи које ти падну на памет када кажемо “Нишко пиво” или “Нишка пивара”?

Искрено, ја не пијем пиво баш често. Али мој таст, а и жена, кажу да је Нишко пиво њихов избор и мисле да је то због воде. Свако може да развије технологију за прављење пива, али деведесет шест посто (проверио сам на интернету) пива је вода. Ако та вода није првокласна, мало шта технологија може да поправи. А Ниш може да се поноси својом водом.

Живели!