УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Снешком Вукановић

УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Снешком Вукановић

Једанаести разговор за нашу рубрику “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ” и, по први пут, ето нас у пријатном амбијенту “BeerBlioteke”, где можете уживати уз добру музику, добру храну и точено Нишко пиво. За ову прилику, позвали смо Снешку Вукановић, познатог фризерског мајстора из Ниша, која је недавно, са колегама, организовала фестивал “Event Style”, лепу причу за фризере коју смо с велим задовољством и ми подржали.

Снежана Снешка Вукановић је више од четири деценије на нашој сцени, како Србије, тако и простора бивше Југославије и шире, бави се и едукацијом младих фризера, иза ње је много награда па смо имали пуно повода за занимљив разговор.

Разговор смо започели у нашем препознатљивом маниру – жељом да се наша саговорница сети својих почетака и тренутака када је схватила да ће фризерски занат бити њен животни позив…

Први пут сам косу пререзала сама себи, када сам имала 4-5 година, биле су то шишке. Такође, мама ме је често водила код њене фризерке која је била глувонема – мени је то било фасцинантно, како она функционише са својим клијентима. То је било у Бару, у Црној гори, где сам рођена. После 35 година радног стажа, пре неколико година, спремала сам у Нишу глувонему децу за такмичење фризера. Много ми је драго што смо на Балканском првенству освојили прво и друго место, то ми је круна мог успеха као едукатора. Тако да – имала сам жељу да се бавим фризерским занатом од малена.

Јеси ли имала подршку?

Нисам. Сви у мојој породици су високо образовани па је, некако, било срамота ићи на занат. Ипак, мене је срце вукло. Моја разредна у средњој школи, Мирјана Митић, она је мом оцу рекла да ја нисам за ту школу, да сам за неко, по њој, боље место. Баш у том периоду је уследио позив за Ученичко такмичење, 1979. године, државно првенство Југославије за младе фризере на ком сам освојила прво место. Био је то мој први велики успех, имала сам 17 година – а такмичење је одржано 11, 12. и 13, маја.

Први одлазак у фризерски салон и прва муштерија коју си ошишала?

Ја сам шишала моје комшије. Имам још увек једну комшиницу коју сам шишала када сам имала 14 а она 24 године. Шишам је и дан-данас, дугих 47 година.

Када си отворила свој први салон?

Ја сам мало старија генерација, да бих отворила први салон морала сам да стекнем пет година искуства рада код већ доказаних мајстора заната. Након тих пет година код фризерке Надице, обавестила сам је да отварам мој салон – 04. марта 1986. године у Књажевачкој улици у Нишу. А мој први сусрет са салоном и правим радом десио се баш у Душановој улици 168 (у којој се налази и БирБлиотека), код фризерке Живке Студен. Ту сам одрасла. Сваки пут када прођем Душановом, сетим се тих почетака.

Нека анегдота коју би поделиа са нашим читаоцима, нешто из салона а нешто са путовања?

Са путовања, из Сарајева, када нас је мој драги колега Влада Вергаш убедио да се сат мења па смо устали у пет ујутру и отишли до рецепције на доручак, где су нас бело гледали и нагласили да се сат мења тек следеће недеље, да је пет сати а не шест ујутру. Влада је то, наравно, знао, па је спокојно спавао у својој соби. А што се тиче салонских прича, има их много, и лепих и ових других. Најлепше је то што од моје двадесете године имам сталне муштерије, у четрдесет шишаш њихову децу а данас, у шездесетим – унуке. То нема цену, са тим људима се дружиш и делиш и добро и зло.

С обзиром на то да се бавиш и едукацијом, можеш ли са нама да поделиш твоја искуства, можда и даш неки савет младим фризерима?

Мени је, моја прва газдарица, одушевљена што сам била државни првак бивше Југославије, уплатила академију “Илирија” у Љубљани, како бих се додатно едуковала. Ја сам, у класи Петра Клинца, завршила академију тако да сам и технолог што се тиче боја за косу. Зато је мој савет да се млади едукују и посећују семинаре кад год им се пружи прилика.

Мушка или женка фризура, дуга или кратка коса?

Не могу да се определим. Све, трудим се да ми свестраност буде мана а не врлина.

Да ли имаш најдраже, најизазовније фризуре?

Највише волим тај евент стил, подигнуте косе, пунђе. Највише волим да радим сваки пут другачије, да не понављам већ да будем креативна, без шаблона, како ме понесе.

А шта је то што те, после свих деценија рада, тера да се бавиш организацијом семинара и Фестивала?

Задњи пут смо тако нешто организовали у Нишу још 2015. године. Од тада, ништа се није дешавало. С обзиром на то да ја и колега Ђорђе Ђорђевић, који је светски тамичар (четврто место на свету у екипном такмичењу) имамо пуно успеха, одлучили смо да од 2023. године кренемо са причом о Фестивалу у Нишу. Подржало нас је и Савез фризера Србије.

Најлепши професионални тренутак у твојој каријери?

Сваки аплауз после одржаног семинара је, за мене, велика награда и признање.

Колико има до менталитета тебе и твојих колега, који долазите са југа Србије?

Па није само до шишања, већ и до животних прича, савета, дружења.

Ком су, што се тиче других народа, најбољи фризери на свету? И где су наши фризери у односу на њих?

Најбољи су Италијани, и у мушкој и у женској конкуренцији. Имала сам прилику да радим са њима и то ми је много значило. Наши су, такође, међу најбољима, тренутно смо вицешампиони света. Велика је заслуга и Банета Бабића, председника Савеза фризера Србије, велики је борац за струку.

Имаш ли омиљеног колегу/колегиницу и омиљену муштерију?

Тога нема. Поштујем колеге, неке и волим, заиста, али не могу да извојим омиљеног. Исто је и са муштеријама. Само не волим када има сујете, љубоморе, зависти.