УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Мајом Воденичарски

Треће дружење, разговор и нова гошћа, Маја Воденичарски, познато медијско лице у Нишу и Србији, али и много више од тога. У пријатној атмосфери нишке кафане Кабак имали смо прилику да поразговарамо са њом и покренемо многе занимљиве теме али и да сазнамо да ли јој се и зашто допада наше и ваше Нишко пиво.

С обзиром на то да је Маја Воденичарски присутна у многим сферама, од новинарства и маркетинга па до промоције различитих догађаја у Нишу и Србији, занимало нас је како је изгледао њен пут – њене степенице до нишког медијског неба.

Било је тих степеница које помињете али најмање се зна да сам ја, заправо, професорка хемије. То је нешто чиме ја волим да се похвалим а никако не иде уз журнализам. Иначе, случајно сам се обрела на тадашљој ТВ 5-ици, у јутарњем програму и то ми се толико допало, да сам наставила са интервјуима, прилозима, читањем вести, и све то максимално дајући себе са великом жељом да научим тај посао. Након гашења ТВ5, уследиле су: ТВ Белами, Сити Радио, ТВ Зона Плус а онда ми је било доста медија па сам отишла у Сврљиг, где сам две године радила у фабрици конфекције, као менаџер продаје. Тамо сам пуно тога научила, заиста. Напослетку, добила сам позив Сити Групе и Оливера Пауновића да се вратим у новинарство али – кроз маркетинг. Ту сам и данас.

За шта си све тамо задужена?

Ту сам на функцији директорке маркетинга. У оквири Сити Групе су Нишке Вести, Сајам аутомобила, Србија Вести, Види Србију и продукција која се бави документарним филмовима. Мене ту има у маркетингу али се бавим и писањем вести, вођењем програма, организацијом догађаја. Ипак, највише волим своје образовање, без њега мислим да не бих могла да будем успешна на неколико поља. Захваљујући свему ономе што сам прошла на Природно-математичком факултету, где смо по читав дан били у лабораторији сада могу да урадим пуно различитих ствари а да на крају будем задовољна урађеним.

А шта ти је, од свега што радиш, најзанимљивије?

Вероватно ћу све да изненадим одговором али то је Сајам аутомобила, који тако волим. Он захтева вишемесечну припрему, када се центар пажње у граду пребаци на халу спотског центра Чаир. Организационо, од свих дозвола, преко маркетиншке најаве догађаја па до учесника – све је то врло динамично и захтевно. Сам догађај је, за мене, судар свега онога што је Ниш. Ту су приче људи који долазе, анегдоте приликом куповине аутомобила, комбија, приколица. Волим Сајам.

Ваша кућа, Сити Група позната је у Србији по документарцима?

Документарни филмови су нешто што ми годинама уназад негујемо. Филм о Зорану Радмиловићу „Глумчина“ је прошао феноменално, а сад „То је Тома“ живи свој живот. Најбољу премијеру смо, чини ми се, имали на Зорановим данима у Зајечару, где је пола сале плакало због „Глумчине“. Тада смо знали да смо урадили добар посао, у копродукцији са позориштем из Зајечара. Наши документарци традиционално имају премијеру на Филсмким сусретима у Нишу, а после живе свој живот на фестивалима, у биоскопима и на телевизији. Прошле недеље смо имали две биоскопске премијере филма “То је Тома“ где је оба дана сала била дупке пуна, то је доказ да радимо праву ствар, бар ја то тако тумачим. Гурамо увек неколико парарелних пројеката, поред Сајма и филмова јако су нам битне Нишке Вести које су постале прави бренд.

Кад смо код Нишких вести, шта је оно што не најчитаније на вашем порталу и на вашим друштвеним мрежама?

Ако изузмено негативни  део ове приче, где мислим да портале који раде на „клик“, где наслови ништа не објашњавају и слично, поред (нажалост) најчитаније „Хронике“, приметили смо да се прате вести и текстови везани за нишку причу коју негујемо. Мислим на мале, обичне људе који раде неке необичне, занимљиве ствари у Нишу о околини, којима много значи да буду представљени у медијима, да се комадић пажње издвоји и за њих јер то заслужују. Читане су и вести о успесима Нишлија у свету, о младима и њиховим подвизима – то су приче које покрећу емоције – зато су и читане а ми на Нишким вестима гајимо и чувамо баш то – НИШКУ ПРИЧУ.

Твој посао носи велику дозу популарности. Да ли би са нама поделила неку анегдоту, препознају те људи где год се појавиш. Који је највећи бенефит тога а шта, можда, понајвише оптерећује?

Има много анегдота, заиста. Често ми кажу “Јао, колико си мала”, верујем да због свих оних билборда по граду имају слику како смо ја и неке моје колеге/колегинице много већи него што јесмо. Има похвала са свих страна али сам свесна да има и људи који ме баш и не воле, са тим мораш да научиш да живиш. Генерално, због медијске пажње, људи нас у Нишу, нас новинаре, доживљавају као своје најближе па буду слободни да питају разноразна питања, пожале се, јер претпостављају да ми све знамо и да смо у све упућени. Наравно, постоје и очекивања: људи очекују да смо увек насмејани, дотерани а када нас виде мимо медија, мимо пријема и догађаја, изненаде се. То је у људској природи и мени је у реду. Волим да планинарим и људи се изненаде када ме виде са ранцем у планини, а ја се тамо најбоље осећам и увек када могу ја побегнем негде у природу далеко.

Које су прве три речи које ти падну на памет кад помислиш на град Ниш?

Нишлије/Нишлијке, Храна, Инат.

А како ти се чини Нишке пиваре?

Свиђа ми се што не трчите за комерцијалом, што сте оригинални у својим активностима. Аутентични сте. Волим и крај око пиваре – Апеловац. Све што је ту – ми Нишлије кажемо, то је код пиваре. Свиђа ми се што гурате нишку причу, обојену локалпатриотизмом, свиђа ми се подршка Керберу, а акције на кеју са Супер Мишком су биле супер. То сте лепо покренули и лепо чувате.

Да ли волиш Нишко пиво и зашто ДА?

Морам да признам да нисам превелики пивопија али Нишко волим. Прво, јер је наше, локално а квалитетно. Драго ми је да се вратило, то је победа и за град Ниш, он заслужује да има Нишку пивару, јер сам била тужна када је та прича мало мировала. Бирам и наручујем Нишко због локалпатриотизма, јер је наше и јер ми се свиђа. Додала бих да га волим и због људи који ту раде, јер смо то сви ми.

Разговор водио и приредио:

Милош Петковић