УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ГОРАНОМ СТОЈКОВИМ

УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ГОРАНОМ СТОЈКОВИМ

Настављамо где смо стали – “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ”. Наш први гост ове године је Горан Стојков, знан међу људима као капетан 63. Падобранске бригаде, инструктор падобранства, председник клуба “Небеске видре”, сјајан играч малог фудбала у истоименом клубу, породичан човек заљубљен у Ниш и велики пријатељ свих нас у Нишкој пивари.

Имали смо велико задовољство и част да угостимо Горана у пабу “Beerblioteka” и да, уз Нишког Калфу, попричамо о Горановој војној каријери, падобранству и 63. бригади, малом фудбалу и Небеским видрама, али и о Нишу и, наравно, Нишком пиву. Интерјву је, како доликује темама, опширан, детаљан, баш онакав какав смо прижељкивали за почетак године.

Уживајте у причи…. Живели!

Како је запоичела твоја прича када је у питању војна каријера?

Живећи у малом граду, неке жеље некима се никад не остваре, али увек остане жар о неоствареном, што неки и данас спомињу кад се сретнемо.

Босилеград, место рођења

Сви смо били окупљени око лопте, клиска и кликера, што је пратила незаборавна музика тог периода, није било других начина играња и забаве, до тренутка појаве „видео рекордера“ и то „Телефункен“, што је за све нас било нестварно. Сви смо били одушевљени и окупљени око рекордера, техника која нас је опет на неки начин везивала и окупљала.

Сећам се коко смо по цео дан вртели једну касету на том „Видео рекордеру“, и то не баш који филм, већ јединствени из тог периода „Рамбо I“, сви смо били захвални Чика Крумету, Дејановом оцу, који је успео да набави ову „скаламерију“.

Времена су пролазила али се у нашем граду ништа битније није променило, пре „скаламерије“, коју сам поменуо, једна од занимација и провода, је била и одлазак у биоскоп, једна представа у току недеље, и то ко успе да прибави карте за улазак, без обзира на добру генерацију и одличну организацију, некад нисмо успевали да прибавимо карте, онда се провод сводио на шетање по корзоу.

Кад сам већ поменуо „корзо“, то је било јако изражено лети, када наступи распуст и годишњи одмори, многе породице су долазиле да посете своје најмилије и најближе, из разних градова широм наше тада лепе Југе, град је знао да буде преплављен бројним шетачима, где се могло видети само осмех на лицу и осетити срећа, као да је ово једино место на планети.

Школски дани су пролазили јако брзо, попут ветра, један период незаборавних тренутака, период поштеног и здравог другарства, период шапутања у школским клупама, период младих озарених лица, период заљубљивања и прве љубави…

Дође дан завршетка предивних средњошколских дана, и дође времеме одласка у ЈНА, некако смо се сви радовали нечему што нисмо познавали, али смо слушали разне приче које су нас на неки начин држале на „либри“, неком било супер, неком било тешко, неки били много далеко, неки служили близу…некима рођак био старешина и командир, неко служио ЈНА са земљаком, много њих се заљубило итд…

Сви смо некако били заокупирани припремамам за одлазак у Војску, почели су да стижу и позиви са распоредом места, гарнизона и јединице, а на основу тога и припреме и договори око организације весеља за испраћај у војску. Све је то протекло како је и било предвиђено, свако је кренуо својим аутобусом у гарнизон где га је чекала војничка чизма.

Прође година и опет смо се окупили у родном граду, препуни утисака, анегдота, занимљивих момената, узбудљивих прича…свако описује своје догодовштине, свакодневно и никад краја. Нестварно али истинито, и дан данас кад се сретнемо и окупимо, сетимо се војничких дана.

Али време пролази и живот нас гази, већ размишљамо о даљим плановима, школовање, можда неки посао, шта урадити и спојити врелу младост са плановима у животу. Проводимо сате разговарајући о неким почетним плановима и путевима где би могли кренути. Неки планирају да упишу факултет, неки би отишли код рођака у иностранство, неки би потражили посао у свом граду, неки су били неодређени.

Ја нисам имао ништа одређено, планирао сам да упишем неко школовање, и одлучим се на Вишу економску у Прилепу, прикупим све папире, одем на полагање пријемног испита и упишем се. Вратим се кући и чекам септембар, почетак школске године.

У међу времену изађе конкурс за Вишу криминалистичку у Београду, опет прикупим сва потребна документа, аутобус и правац Београд. Преглед и тестирање трајало је два дана, на Карабурми, у истом периоду, на истом месту обављао се преглед за полазнике Војне Академије у Сарајеву, након свих прегледа и тестирања, добили смо смернице да идемо кући, те да ће свако од кандидата бити обавештен о резултатима. Али смо знали од претходних генерација, „ако добијеш дебелу коверту, не надај се ничему, ту су спакована сва документа, али ако добијеш, мању, танку, онда буди сигуран да си добио позив или за неки додатни преглед, допуна документације или је то већ позив за одлазак на школовање.

Војна Академија, Питомачки дани, Сарајево

Тако је и било, седим кући, стиже поштар и доноси ми „танку“ – „мршаву“, коверту. Одмах сам се сетио приче старих генерација, сав узнемирен али некако и сретан, отварам коверту, и потпуно збуњен. Заправо, добијам позив за одлазак на Војно школовање у Сарајеву, уместо на Вишу криминалистичку, наставњам да читам, надајући се да није нека грешка, али све је ок, моји подаци у позиву. Помалао разочаран, саопштавам родитељима са намером да нисам конкурисао за овај позив и да нисам заинтересован, са плановима да ипак идем у Прилеп.

Пролазе тако дани, и полако се приближава дан одласка и време почетка школовања, некако ничим изазвано, почињу да ми се мотају слике и приче о Сарајеву, о граду маладости, Олимпијских игара, Баш чаршије, Врело Босне, Миљацке, Гаврила Принципа, Скендерије, Јахорине, фудбалских клубова, места која призивају својом лепотом, а свима нама тако далеко и на неки начин недостижно у тим временима, а да не спомињем певаче, музичке групе и песме уз које смо одрастали и заљубљивали се.

Некако ме свака песма води у тај град, размишљам и жеља ми постаје све већа, полако почињем да причам другарима о неким могућим плановима који их помало оставља затеченим, али је могло да се осети у мојим причама, да сам озбиљно загризао.

Олука је пала, саопштавам родитељима који су били потпуно изненеђени, одмах је кренула прича убеђивања итд… али је жеља и воља била јача од ичега.

Спакујем торбу, покупим сва потребна документа и правац Сарајево.

Можеш ли да издвојиш једну, можда најдражу анегдоту?

Током службе, што би рекао наш народ „Свега сам се нагледао, наслушао и доживео“, „Јер Војска је школа живота“ – тако су нам говорили родитељи и професори, било је дивних момената, веома пријатних тренутака, али било је и тренутака када се леди крв у венама, када нема времене за размишљање, већ одлучивање и доношење најисправнијих одлука, а таквих је било највише. Али не бих да улазим у те мрачне тренутке, ипак је лепше и много лакше, да се приповеда, о лепим тренуцима и моментима, који остављају јако позитиван траг, о којима и данас пишемо и које препричавамо.

Прво радно место, Касарна „Козара“, 1990

Након завршетка Војне школе у Сарајеву, центру за обуку и усавршавање пешадијских официра, због доброг успеха, добио сам могућност да бирам Војну област, ја са изабрао I Армијску област, са надом да будем ближе мом родном граду – Босилеграду, али облати су биле велике и наравно, испоштује се моја жеља и ја добијем распоред у гарнизону Бања Лука.

Аууууууууу, у тренутку навиру на стотине питања и непознаница: ееееххххх Бања Лука, па зар је морало на граници Армијске области, како се путује дотле, одакле морам кренути, како су повезане аутобуске и возне линије, опет дуга путовања, преседања и чекања по хладним станицама, мада сам доста тих детаља познавао због одласка у Сарајево, кажем себи, „пакуј кофере и правац шехер Босна“.

Након јако лепих тренутака проведених у Сарајеву, на неки начин био сам и привилегован и награђен што одлазим у град младих, град најлепших девојака, град са највећим наталитетом, град прелепих кафића, тако познате „Господске улице“, једне и дан данас предивне реке Врбас, Тврђаве Кастел, Робне куће Боска, мирис бурека и мирис предивних „Шиш“ ћевапа, град ЉУБАВИ и незаборавног провода, једном речју Бања Лука.

Доласком у Бања Луку, Јула месеца, 1990. године, ја и колега Марковић, јавили смо се на капији Касарне „Козара“, где су нас чекали и прихватили по „Правилу службе“. Смештени смо у претходно припремљеним просторијама у склопу Војничког клуба, разговор са Командантом Касарне, саопштавање распореда по јединицама, упознавање са кругом Касарне и упознавање са зградом у коме је јединица смештена. Наредну недељу смо добили слободно у циљу упознавања са гарнизоном и евентуалног проналажења смештаја у граду.

За време обуке, 1996

Прође та недеља и дође дан облачења униформе, припрема официрске торбице и јављање на прву дужност, моје прво радно место и моје прво радно искуство, остављајући иза себе тако дивне питомачке дане, прелазак из школске клупе у „борбене редове“…

Корачам кругом Касарне Козара, утегнут „ко тамбура“, погледом пратим сваки корак, свако померање војника око мене, који увек некуд журе, јер их сваки секунд гази и притиска.

Долазим на круг испред зграде где сам распоређен, као да сам у осињаку, неки су постројени, неки трче, други износе средства, трећи чисте круг, једна слика која ме је вратила у наставни школски центар, када смо ми питомци били у тој улози, како само навиру сећања…

Падобранска обука и реализација падобранских скокова

Долазим испред зграде, објекат КН-19, улазим у ходник, као да сам у кошници, сви негде журе и сви ме поздрављају. Пењем се на спарат објекта где затичем исту слику, корачам ходником и сечам се првих корака у Школском центру у Сарајеву. Долазим до канцеларије Командира чете, куцам одсечно, чујем ДА и улазим. У канцеларији седи „Заћа“ (по чину заставник, дужност – четни старешина), устаје, поздравља ме и показује ми на врата од Командира чете. Опет куцам одсечно, улазим у канцеларију, поздрављам и представљам се:

„Друже капетане, јављам се на пријем дужности, потпоручник Стојков Горан“, и стајем на месту вољно.

Дочекује ме Командир чете, капетан Вуковић Драган, висок, затегнут, одмерен, господин, прилази, рукује се самном, и каже:

„Друже потпоручниче, добро дошао у I (прву) Механизовану чету, као Командир III вода, I (првог) Оклопно-механизованог батаљона, 329. Оклопне бригаде „А“ састава, са распоредом у Касарни Козара“.

Чврст стисак, одмерен говор, сигуран поглед и помало благ осмех.

„Хвала друже капетане“, одговорих одсечно и нисам штедео стисак.

Пожелео ми је добродошлицу, успешан почетак рада и пријатан боравак у Гарнизону. После пар минута разговора, упознао ме је са осталим колегама из чете и кренули смо на јутарњу смотру. Излазимо из зграде и на платоу нас дочекује на хиљаде једнообразно постројених војника, сваки вод, чета и сваки Батаљон постројени свако на свом месту за постројавање, стоје и чекају свог командира, команданта.

Падобранска обука и реализација падобранских скокова

Командири I и II вода одлазе код својих водова и настављају са активностима у склопу јутрање смотре, ја и командир чете, пошто сам распоређен за конадира III вода, прилазимо и стајемо испред вода, мојих будућих војника, који стоје у две врсте, а распоређени у четири одељења, њихови командири одељења стоје, свако на чело свог одељења. Стоје испред нас, све очи су упрте у мене, млада лица, збуњени погледи, али се нико не помера, чекају да се Комадир чете обрати. Командир чете командује:

„Мирно“, и наставља…
„Војници“, изађе одмерен глас из Командира, који је био за страхопоштовање,
„Ово је потпоручник Стојков Горан, он од данас преузма III вод и биће Ваш Командир вода, за сва питања и све проблеме, а преко Командира одељења, обраћате се њему“. Драмска пауза, сви мирно стоје, ћуте и гледају у нас, осећа се оловна тишина.
Окреће се према мени, и каже:
„Друже потпоручниче, срећан Вам почетак рада, преузмите команду“, поздравља ме, ја се окрећем на десно, отпоздрављам и одговарам одсечно:
„Хвала друже капетане“ рукујемо се. Ја се окрећем на лево, он се окереће на десно, командује.
„На месту – Вољно“, и одлази у правцу I вода.

Падобранска обука и реализација падобранских скокова

По дневном распореду рада, јутрања смотра се спроводи плански и свакодневно. Сваким даном је одређено која се активност реализује. Након Командирске јутарње смотре, водови се спремају за предају рапорта Командиру чете и његове смотре, тако што свако командује својим водом, окрећу се на десно и Командири II и III вода долазе у висуну Командира I вода, стају поред њега и припремају се за предају рапорта, тако што Командир I вода командује „Мирно“, „За предају рапорта три корака напред – Марш“, и Командири водова, заједно, стројевим кораком, корачају напред и стају испред Командира чете. Онда сваки од Кондира извештава о стању свог вода. Након тога Командири се враћају на своје место, поздравом и погледом прате кретање Командира чете, који стаје испред II вода, тј. на средини чете, погледом прати целу чету с десна у лево и поздравља речима:

„Другови официри, подофицири и војници – Здраво“, цела чета, једногласно одговара „Здраво“. Ако се деси да Командир чете није задовољан поздравом, комадује „Остав“ и опет, док не буде поздрав до перфекције, снажан и једнообразан.

Стојим испред свог III вода и гледам како Командир чете одлази, враћам поглед на своје војнике, сви као један, обучени, обријани, прописно одевени, стоје и гледају у мене, чекају моју команду за наставак даљих активности. На тренутак сам био у Школском центру „Маршал Тито“ у Сарајеву, на Пазарићу, на Автовцу, на Калиновику, сетио се лепих питомачких дана и периода када сам ја стајао испред свог Командира вода, великог Господина, човека са великим срцем, изузетном организацијиом рада, неко ко је знао на прави начин да нас све увеже као један, што колективу даје непроцењиву слогу и снагу, једноставно Капетан Јевтић Живко.

Прослава дана јединице и сусрет са бившим војницима

Питам командире одељења, свако стоји на чело свог одељења.

„Командири одељења, да ли су одељења спремна за смотру“, Командири одговарају,
„Јесте друже потпоручниче“, сви једнообразно, ја их поздрављам руком, хитро, одсечно и прецизно, они отпоздрављају, ја враћам руку на ивицу шава од панталона, тако хитро као да сечем мачем.

Стојим испред вода, а око нас на хиљаде војника, чују се разне команде али ниједна тако гласна да збуни друге водове, свако командује у оквиру свог вода, чете, батаљона.

Дошао је моменат када ја морам да командујем својим војницима, Наставни центар у Сарајеву је познат по командама и стројевим радњама, широм целе Југе.

„Мирно“. Из мене је изашао глас неког горостаса, команда какву смо сатима , данима, месецима, увежбавали и кориговали. У тренутку је настао мук и тишина, као да сам сам на писти за постријавање (како смо сви називали место за постројавање), нисам ни обраћао пажњу на остале водове и јединице око мене, био сам фокусиран на свој вод, како на мој став и команду, тако и на реакције командира одељења и војника, јер се увек дешава да неко закасни и неодреагује на време.
„На десно ра-Внајс“, наставио сам да командујем, гласно, одсечно, прецизно и пратио рад војника.
„Мир – но“, командујем, војници извршавају команду, али не чујем друге командире, као да сам командујем, али се не осврћем око себе, посвечен сам својим војницима.
„Прва врста два корака напред – Марш“.

Током падобранске обуке и приказ јединица

У том тренутку се чуло корачање на хиљаде војника, два корака, једнообразно, одсечно, на тренутак сам могао да осетим благо подрхтавање бетона, на коме смо сви стајали. То ме је тргло и одмах сам погледао шта се дешава око мене и мог вода, не слутећи шта се дешава, али ипак се десило.

Заправо, војници нису били навикли на гласне и одсечне команде, па их је то збунило, мислећи да командује дежурни официр за дизање државне заставе, али опет он никад не командује „Прва врста два корака напред – Марш“, већ „За дизање државне заставе – По-здрав“, па их је све то збунило, направило конфузију међу њима, али су ипак одреаговали на команду, која им је како кажу војници, кроз разговор „Следила крв“, што је било и казивање већине старешина који су били на месту за постројавање.

Током падобранске обуке и приказ јединица

Стојим и окрећем се око себе, сви стоје мирно и нико се не помера, чак и њихови командири, мада неки гледају у мене али нико ништа не коментарише. Видим ја да је дошло до забуне међу војницима, окрећем се према средини места за постројавање и настављам с командом,

„На месту – Вољно“, сви ко један, без кашњења. Морао сам да завршим командовање и радњама које су повезане и затварају једну целину.

Окрећем се на лево и настављам са даљим активностима које су везане за јутрању смотру.

Долази време за доручак, у Касарни „Козара“, у склопу војничке кантине, постојао је ресторан за стрешине и генерално тамо смо сви одлазили у време предвиђеном за доручак.

Током падобранске обуке и приказ јединица

Наравно, мени први одлазак, у друштву осталих командира, улазимо у ресторан, а цео ресторан почиње да аплудира, био сам затечен, стојим у ресторану, погледом пратим с лева у десно, колеге које аплаудирају, устаје колега из суседне чете, капетан Петровић и каже:

„Колега“ (тако смо се звали), свака част, то што си збунио војску, него и нас, сви смо били затечени твојом командом, још се није чуо такав глас у Касарни, све честитке и успешан почетак рада“. Још једном громки аплауз, након стишавања, захвлио сам се:
„Поштоване колеге, хвала Вам на дивном дочеку и лепим речима, биће ми задовољство и част, да будем с Вама у истом строју, у добру и злу“.

Пожелео сам свима пријатан доручак и сео с колегама из чете.

Чак и данас кад се сретнем с колегома или војницима из тог периода, увек препричавамо тај догађај. Јако сам поносан што сам био део те јединице, једног јако лепог периода рада.

Током падобранске обуке и приказ јединица

Шта нам можеш рећи о “63. Падобранској бригади”?

Четрнаестог октобра 2024. године падобранци 63. падобранске бригаде из Ниша прославиће редак јубилеј – осамдесет година од формирања прве падобранске борбене јединице на овим просторима. Током свог развојног пута израсла је из једне ваздушнодесантне јединице у специјалну падобранску јединицу. Данас је 63. Падобранска бригада савремена борбена јединица, намењена за извиђачка, диверзантска и противтерористичка дејства.

Снага њене борбене моћи лежи у брзим и изненадним нападима у позадини противника, диверзијама, извиђачким, препадним и заседним дејствима. Ту су и посебни тимови за борбено трагање и спасавање са специјално обученим службеним псима трагачима. Брзина маневра и врхунска увежбаност падобранских борбених тимова – битна су одлика падобранаца.

Први падобрански батаљон основан је с јесени 1944. године у војној бази крај Барија, у Италији. Будући да су недостајали основни материјални и технички предуслови, пре свега авиони и падобрани, расформиран је непосредно након завршетка рата.

Убрзо су купљени транспортни авиони и почела је производња падобрана, па је крај четрдесетих обележен развојем падобранства. Прво је формиран 46. падобрански батаљон, а нешто касније и 63. падобрански батаљон.

Петог фебруара 1953. године настала је већа ваздушнодесантна јединица – 63. падобранска бригада. Борбена обука је имала првенствено пешадијска својства, уз додатну падобранску обуку, а само мањи делови оспособљавани су за извиђачка и диверзантска дејства.

У том периоду било је различитих схватања о томе какве и колике падобранске јединице су потребне Југословенској армији. Брз развој нуклеарног оружја и средстава противваздушне одбране утицао је на негативан став о постојању падобранских јединица. Под таквим претпоставкама падобранска јединица ранга бригаде није имала великих шанси за успех у борбеним дејствима.

Зато је 1959. године 63. падобранска бригада расформирана, а од ње су настала три падобранска батаљона базирана у Словенији, Београду и у Македонији.

Одлазак у пензију, 2011

Убрзо се показују предности падобранских јединица и обуке коју спроводе, посебно при селекцији људства за послове високог ризика.

У Нишу је 1967. године поново формирана 63. падобранска бригада, која се битно разликовала од претходне. Јединицу су сачињавале падобранске чете, а извиђачка и диверзантска обука преузимају првенство.

Безбедносна ситуација у окружењу утицала је на даљи развој падобранске бригаде. Након 1968. године, када су земаље Варшавског уговора окупирале Чехословачку, а потом и терористичких акција непријатељске емиграције почетком седамдесетих, постао је јасан значај брзопокретних јединица које су оспособљене да дејствују у дубокој позадини противника.

Нова прекретница у развоју падобранске бригаде била је појава падобрана типа крило крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. Нови падобрани су омогућавали специјалне десанте и спуштање веће групе падобранаца са великих висина на терене малих димензија са препрекама у околини.

Тако је 63. падобранска из једне ваздушнодесантне јединице израсла у специјалну падобранску бригаду. Захваљујући успешном извршавању бројних мирнодопских и ратних задатака и врхунској оспособљености, 63. падобранска бригада је заузела престижно место у оквиру елитних специјалних јединица Војске Југославије.

Састав јединице чине официри, подофицири, војници по уговору и цивилна лица. Сви осим цивилних лица обавезни су да обављају падобранску службу. Професионални припадници 63. падобранске чине скоро 80 посто састава, а чак половину целокупне бригаде чине старешине.

У 63. падобранску долазе високомотивисани момци који су тај позив сами изабрали. Падобранац мора да буде потпуно здрав и доброг психофизичког стања.

Кандидат најпре похађа основну падобранску обуку, састављену из обуке на земљи и војних падобранских скокова са опремом и наоружањем.

Виши ниво оспособљавања значи и завршетак више падобранске обуке, којом се падобранци оспособљавају за скокове на слободно дејство и извођење специјалних десаната. То подразумева скокове са падобранима типа крило.

Највиши ниво оспособљавања јесте стицање звања инструктора падобранства на посебном курсу који похађају само најуспешнији.

Припадници падобранске бригаде спроводе интезивну ватрену обуку, основну тактичку обуку и тактику специјалних дејстава. Кроз разне специјалистичке курсеве уче топографију, коришћење средстава везе, борење, руковање хладним оружјем, савладавају водене препреке, летњу и зимску алпинистику и преживљавање у природи.

Старешине у јединицу долазе након завршене селективне обуке. То подразумева њихово оспособљавање за извођење падобранских скокова, а уједно се проверавају њихова знања и вештине из области ватрене и тактичке обуке. Током селективне обуке пролазе напорне провере психофизичких способности и издржљивости на маршевима под пуном борбеном опремом.

Ко успешно прође све тестове и докаже своју спремност и способности да буде падобранац, стиче услов да постане припадник 63. падобранске бригаде.

Циљ селекције јесте да се издвоје људи са изузетним врлинама и квалитетима – најспособнији, најиздржљивији, најодлучнији.

Личност припадника специјалне јединице као што је 63. падобранска бригада мора се одликовати посебним карактером. Мора показати изражену самосталност у раду, натпросечну интелигенцију, потпуну психичку стабилност и истрајност, да поседује способност за добру организацију посла, да руководи групом или јединицом и да је кооперативан. Одан је јединици, идентификује се са њом и понасан је на падобранске ознаке које носи.

Због специфичности послова које обављају, медијски је веома привлачна, популарна у јавности и препознатљива у свету. За показану храброст и учињена херојска дела током борбених задатака, 63. падобранска 1999. године одликована је Орденом народног хероја.

Шездесеттрећа падобранска има у свом саставу високообразоване професионалце, који говоре више страних језика и имају висока стручна и техничка знања за коришћење савремене информатичке, комуникационе и друге софистициране технике.

Припадници 63. падобранске опремљени су савременим стрељачким наоружањем и специјалном опремом. Висока ватрена моћ изражена је не само количином муниције коју могу да испале већ и врхунском прецизношћу и тактичком увежбаношћу.

Основне јединице 63. падобранске бригаде годишње изведу од 500 до 600 програмских гађања, више од 40 тактичких вежби и неколико стационарних и покретних логоровања. Поред тих вежби, које су у организацији Команде бригаде, јединица учествује и на здруженим тактичким вежбама са осталим јединицама Војске.

Борбену готовост бригаде одликује стабилан систем командовања, добар ниво организације рада, висока мотивисаност и стална тежња ка највишим резултатима. Захваљујући великом ратном искуству, те изграђеном систему врхунске падобранске, тактичке и ватрене обуке, припадници 63. падобранске бригада својим знањем и људским квалитетима, уз коришћење савремене специјалне опреме и наоружања, спремни су да одговоре новим изазовима.

Тренутно се за извршавање мировних задатака у пријатељском и непријатељском окружењу спроводе посебни курсеви како би се јединица што ефикасније употребила и на таквим задацима.

А о падобранству?

Падобранство се често схвата као грана асоцијације спортског ваздухопловства, тачније као једна од ваздухопловних спортских дисциплина. Међутим, падобранство није само спорт. Као техничко достигнуће савременог развоја људског друштва, оно има шире димензије, а падобран као технички изум данас је нераскидиво везан за неке виталне гране људске делатности.Тако се, рецимо, спасавање ваздухопловаца, дотур материјалних средстава трупама и становништву из ваздушног простора када је то неопходно, те ваздушнодесантне и специјалне снаге и космонаутика не могу ни замислити без падобрана.

Од мита о слободном лету Дедала и његовог сина Икара, из породице Метиодина из Атине, уз помоћ крила начињених од птичјег перја и воска, па све док човек није стварно запловио ваздушним пространствима балоном, падобраном и авионом, прохујали су многи векови. Легенде о спасавању и првим скоковима људи са грађевина и стена, такође, имају корене у далекој прошлости. Помињу се примитивни уређаји у облику амрела, шешира и других направа које је човек примењивао за спуштање с висина на земљу.

Људи који падају с неба, падобрани и опрема који им то омогућују, обука и вежбање како у томе да постану и мајстори, правила која регулишу сваки корак у овом послу, похвале за успехе и покуде и критике за пропусте, сажимају се у један појам – падобранство. А време, у којем се војно лице бави тим послом – падобранска служба. Падобранство је занат за одабране.

Скокове падобраном у падобранској бригади може да изводи припадник падобранских јединица или њиховог резервног састава, под условом, да има неко од падобранских звања.

Падобранска служба захтева изузетна психофизичка напрезања, излагања разноврсним опасностима и одрицања у личном животу, што од падобранца тражи:

– високе моралне, карактерне и радне особине, храброст и вољу за самопрегорно и дисциплиновано извршавање добијених задатака,

– високо теоријско и практично знање из падобранске обуке,

– одличну психофизичку кондицију за подношење напора при извршавању скока падобраном и других задатака.

Десет заповести:

Падобранци који су били спремни, за први напад, обратио им се тадашњи начелник штаба потпуковник Саша Ђорђевић. Речи које је изговорио тад, нису биле политичке, нити да убеде падобранце у исправност задатка, већ су савети које може једино војник, војнику упутити. Упуства како да на најлакши и најбољи начин да изврше своје задатке. Касније су те реченице које је упутио Саша својим падобранцима, биле преточене у десет падобранских „ЗАПОВЕСТИ“, које су падобранци попут светог писма носили са собом!

ПРВА ЗАПОВЕСТ, подсећа падобранце на њихов елитизам.Увежбавају се за најтеже задтке, зато жуде за борбом и она је њихов највишљи циљ!
ДРУГА ЗАПОВЕСТ, је порука да гаје истинско пријатељство међу собом, јер само уз помоћ другова могу да иду у победу.
ТРЕЋА ЗАПОВЕСТ, каже да буду шкрти на речима, да буду неподмитљиви и људи од дела. Брбљање их може одвести само у смрт.
ЧЕТВРТА ЗАПОВЕСТ, каже да буду мирни и опрезни, јаки и одлучни. Срчаност, одушевљење и офанзивни дух створиће у нападу надмоћ над противником.
ПЕТА ЗАПОВЕСТ, истиче да је пред непријатељем најдрагоценија ствар муниција. Онај ко гађа без потребе, само ради свог охрабрења, тај је кукавица и не заслужује назив падобранца!
ШЕСТА ЗАПОВЕСТ, Не предајте се никад! Победа или смрт, нема другог избора! То је питање части!
СЕДМА ЗАПОВЕСТ, је закон оружија. Победиће само онај чије је оружије исправно и зато је оно на првом месту!
ОСМА ЗАПОВЕСТ, Падобранац мора да схвати домашај сваког подухвата да би, био у стању да акцију настави и у случају ако вођа настрада.
ДЕВЕТА ЗАПОВЕСТ, позива на џентлменски дух борца, где се против непријатеља који се бори отворено, треба борити каваљерски, али зато према терористима на треба имати милости!!!
ДЕСЕТА ЗАПОВЕСТ, позива на јачање карактера борца. Отварајте добро очи, уздигните се до висине хероја, будите брзи као хртови, издржљиви као кожа, чврсти као челик!!!

Падобранска заклетва

Падобранац, војник и ратник – синоним је за многа одређења. Једно од њих је непобитно – патриота и борац где год је то његовој отаџбини потребно. Падобранци су војници са две заклетве. Једна је она дата отаџбини, а друга је изнедрена из бројних изазова борбених задатака и дата је и другу с којим се бори, оружју које га чува, а ношена је војничком и ратничком чашћу која се никада не сме погазити.

ЗА ОТАЏБИНУ,

ЗА ДРУГА,

ЗА ПУШКУ,

ЗА ВОНИЧКУ И РАТНИЧКУ ЧАСТ,

ПАДОБРАНЦИ 63. ПАДОБРАНСКЕ БРИГАДЕ – РАДЕ!!!

Речи падобранске заклетве важније су од живота, а поштујући ту заклетву, падобранац је уверенији да ће опстати и преживети. С њом падобранац креће на своје прве и све остале падобранске скокове, иде на борбене задатке и с њом живи до краја живота.

Падобранска заклетва на најбиљи начин осликава обележје војног падобранца.

Шта си понајвише научио и која су ти најдрагоценија искуства?

Током дугогодишњег рада и бављења војном службом, прошао сам многе обуке које су се спроводиле кроз курсеве и оспособљавање.

Издвојићу неке:

– Управљање борбеним мотроним возилима,

– Инструктор самосталне исхране у природи,

– Инструктор обуке у скијању и горске службе спасавања,

– Инструктор летње и зимске алпинистике,

– Инструктор обуке у руковању стрељачким наоружањем,

– Инструктор падобранства.

Кроз војну службу сам прошао и стекао разна искуства, али покушаћу да опишем једно најдрагоценије:

„Негде између неба и земље лете мисли и снови младића који зна шта хоће у животу. Услов да се постане део њихове поносне дружине је добро здравље и психофизичка кондиција, жеља за победом, добровољност у прихватању ризика.

– Зашто баш падобранац? Реч је о жељи за изазовом, жељи да савладам самога себе, да онда када је највећа гужва и највећи страх владам ситуацијом и да из ње изађем достојанствено, као победник. Свашта сам у животу прошао, па сам пожелео да постанем и падобранац. И не кајем се.“

„ Где сам? Шта сам? И шта, уопште тражим овде? Питања навиру сама од себе као да желе да ме још више збуне.

Сивило ме обавија. И све је постало неважно. Потмули бруј мотора стеже ме до костију. Док стари небески трактор упорно оре своју високу бразду, као у бунилу седим у њему и летим. Летим целим телом, а мисли и душа остају негде доле. На земљи. Не усуђујем се да помислим да ћу ускоро искочити. Очитавам по козна који пут „Оче наш“. И увек изнова поновим у себи поступак принудне процедуре, за сваки случај ако главни падобран откаже.

Потискујем страх. И он се уплашио и завукао негде по ћошковима. Један његов крај пронашао сам чак у малом прсту. Други се, попут лептира, завукао негде испод прамена косе. Ваљда је ту, под кацигом, безбеднији него да лута кроз ноге и руке.

Лажни осмеси ледено стоје на лицима мојих колега. Вероватно сам и ја такав. Смешан, помислих. То су ми сада најбољи пријатељи. Невероватно је како се на земљи тешко стичу пријатељи, а како је у ваздуху лако пронаћи оне праве.

„Закачи се“, командовао је инструктор у авиону. Док је гуртна налазила своје место на сајли, колена ми благо клецнуше. И све надаље ишло је по неком устаљеном сценарију. Падобрански поздрав испраћа међусобно чврсто стиснуте шаке.

„Падобранци 63. падобранске бригаде – РАДЕ!!!“, ори се у авиону.

Добро је да је тако. Нешто се, ипак, дешава, па могу да скренем злослутне мисли.

Сирена се два пута огласила. Црвено и жуто светло нас упозоравају да смо у налету. Све у једном трену, између два уздаха. Кроз отворена врата зјапи понор који нас попут вакума вуче у себе. Устукнух. Поглед усмеравам на другу страну. Ни то не помаже.

Светлост која долази из тог понора неумољиво усисава све што обасја. У глави остаје само брујање емоција појачаних адреналином до немерљивих висина.

„Скачи“, следила је нова команда. То је то, помислих. Више немам куд. Постоји само један пут којим морам поћи.

Као кроз тунел видим друга испред себе. Одједном се смањио у тачку. Полетео сам за њим и изгубио тло под ногама.

Прва секунда дуга као ноћ. Хиљаду снова сам одсањао у њој.

Друга је дуга као жеља за животом. Стигао сам да очитам још три молитве. Страх се изгубио, остала је само брига. Блага и оскрнављена равнодушношћу. Стабилизација је већ требало да ме исправи, а ја нисам то осетио.

Клатно равнодушности накривљује се ка узнемирењу. Мислима хитро путујем до увежбаних радњи падобранца у ваздуху, а ту онда лутам негде између мале трамболине и принудних процедура.

Трећа пролази у трену.

Осећам да панично тражим ручицу главног падобрана. Близу је срца. Велика је. Огромна. Док сам паковао падобран једва ми је стала у руку и страховао сам како ћу је уопште пронаћи између мноштва каишева и упртача. А сада… Једва је цела стала у поглед оба ока. Скупио сам сву снагу не бих ли је извукао.

Чудесно је лака. Никада до сада нисам осетио нешто тако велико, а тако лагано. И опет равнодушност. Што је до мене, ја сам учинио.

Четврта и пета секунда стапају се у очајну беспомоћност. Осећам да нагло пропадам. Већ ми је потпуно свеједно шта ће се даље догодити.

Снажан трзај ме повукао навише, уз скоро болно сазнање да сам жив. И као да сам се почео будити из неког дубоког сна. Притисак у ушима попушта. Тишина потискује звуке и ослобађа простор мислима и новом сну.

Купола падобрана, напуњена ваздухом, скрива од мог погледа плаветну висину неба. И не треба да је видим. Чудно је то, помислих, како чезнемо за висином док смо негде доле, а када смо у ваздуху тежимо земљи која нам тако недостаје.

Нисам ни претпостављао да се тишина може чути. Она сада испуњава моју душу јасно и разговетно. Не чујем песму птица о којој су ми стари падобранци причали, али сазнајем зашто певају. Чујем само једну велику, дубоку и широку тишину. И уживам у њеном умилном звуку.

Успео сам. Скочио сам. И скочићу опет, и опет, и опет… Да бих боље сабрао мисли, да бих поново победио страх, да бих се опет дружио са тишином. И да бих мање завидео птицама“, јер једино Падобранци разумеју зашто птице певају“.

Небеске видре иу каријера у малом фудбалу?

Окупљање фудбалера и формирање КМФ „Небеске видре“

Клуб малог фудбала „Небеске видре“ формиран je 1994. године, у оквиру Фудбалског савеза Ниша. Основали су га припадници 63. Падобранске бригаде, 119. Хеликоптерског пука, 161. Ваздухопловне базе и Команде 3. Армије – официри, подофицири, војници по уговору и цивилна лица на служби у Војсци, на Аеродрому Ниш и у Гарнизону Ниш. Сви заједно окупљени око игре малог фудбала, до 1994. године учествовали су на спортским војним такмичењима и локалним турнирима у Нишу и околини.

Живећи у Гарнизону Ниш, у граду који има богату традицију игре малог фудбала, група професионалних припадника 63. Падобранске бригаде званично је регистровала Клуб малог фудбала „Небеске видре“, и прикључила се такмичењу у II Градској лиги малог фудбала у Нишу, у сезони 1994/95.

Освајањем првог места у овој лиги, клуб се пласирао у I Градску лигу малог фудбала, где поред учешћа на многобројним турнирима, наставља да се такмичи наредних година. Потребе војне службе и учешће на борбеним задацима, често су били сметња играчима КМФ Небеске Видре, да се равноправно такмиче са својим цивилним колегама по „игри на петопарцу“.

Претпостављене команде су имале разумевање за спортске активности припадника 63. Падобранске бригаде, 119. Хеликоптерског пука, 161. Ваздухопловне базе и Команде 3. Армије, те су према својим могућностима помагале у превозу играча КМФ „Небеске видре“ на утакмице у другим градовима, обезбеђењем спортске опреме, смештајем играча у војним објектима током припрема за такмичарску сезону итд. Осим одржавања спортске кондиције припадника Војске, такмичењем у малом фудбалу са припадницима цивилних структура, јачале су се и међуљудске везе између војних падобранаца, пилота, летача механичара и цивилних играча других клубова малог фудбала, те се на добар начин представљала наша Војска као део народа чија она и јесте.

Удружење „Небеске Видре“, ВА. „Г. С. Раковски“, Софија

У такмичарској сезони 2000/01. године КМФ „Небеске видре“ је освајањем I првог места у регионалној ФУТСАЛ лиги Фудбалског савеза региона источне Србије, остварио пласман у I (првој) ФУТСАЛ лиги Фудбалског савеза Србије. Такмичење у највишем рангу овог спорта у нашој држави, захтевало је да клуб региструје више играча из цивилних структура.

I (прва) ФУТСАЛ лига, као највиши ранг такмичења у Футсалу у нашој држави, захтевала је професионалног спортисту, честа путовања у земљи и иностранству, што припадници Војске нису увек били у могућности да испрате.

У такмичарској сезони 2002/03. године одлуком Скупштине КМФ „Небеске видре“, клуб је фузионисан са КМФ Коперникус, те су даље руковођење и организовање клуба преузели власници компаније „Kopernikus Technology“ и формирају КМФ Коперникус -Видре, који наставља традиције КМФ „Небеске видре“.

УСПЕСИ КМФ „НЕБЕСКЕ ВИДРЕ“:

II Градска лига: Прво место 1994/95,
I Градска лига: Прво место 1999/00,
Регионална Футсал лига: Прво место 2000/01,
Прва Футсал лига Србије:
Четврто место 2002,
Седмо место 2001,

ЛЕГЕНДЕ КМФ „Небеске видре“:

Остојић Горан – председник клуба, Стошић Дејан – Столе, Вуковић Драган – Вук, Срдановић Срђан – Срле, Богавац Радован – Боги, Стојков Горан – Маца, Станковић Јовица – Сеља, Ђорђевић Златко – Профа, Радојковић Зоран – Мали Зоки, Ђорђевић Зоран – Ђоле, Марковић Зоран – Чубра, Милосављевић Томислав – Тома, Младеновић Радиша – Раша, Др. Ковачевић Саша – Сале, Озимић Саша – Сале, Нуркић Мирсад – Нуре, Стојковић Иван – Мали Пикси, Станковић Томислав – Томица, Јовановић Зоран – Киза, Станковић Бојан – Боки, Тротер Ивица – Ракета, Јовановић Бобан – Браја, Рангелов Бранко – Бане, Драгољуб Мирковић – Тотља, Живковић Бојан – Жуле, Петковић Бојан – Пајче, Лутовац Милан, Поповић Ненад – Поп, Јокић Марко, Јокић Милош, Златковић Војкан – Мали Злаја, Ђорђевић Зоран – Ђери, Рачић Дејан – Раче, Ранковић Срђан – Срле, Др. Милојковић Горан, Тренер Фергусон Живорад, Др Данијела-физиотерапеут, Пешић Зоран – Пеша, Божиловић Миомир – Мија, Миладиновић Владан – Коска, Зоран Лилић, Вукмировић Војкан,

Пријатељи који су помагали у остваривању циљева КМФ „Небеске Видре“:

Падобранска бригада,
Ваздухопловна база,
Хеликоптерски пук,
Команда 3. Армије,
ФИЛМПАК, Ниш,
Нишка пивара, АППЕЛ, Ниш,
НААИ, спортска опрема,
Анђелковић Славољуб – Славе и Аранђеловић Слободан – Аранђел,

ИСТОРИЈАТ КМФ „Коперникус – Видре“:

Клуб има веома богату традицију, настао је фузијом КМФ Коперникуса и КМФ Небеских Видри 2002. године. КМФ Небеске Видре су основали падобранци 63. Падбр и Ваздухопловци из Ниша 1994. године. Што се на неки начин сматра и годином оснивања КМФ Коперникус – Видре.

Од када су формиране професионалне лиге у Србији, Коперникус – Видре је стални члан највишег ранга. Прву сезону су одиграли 2002. године. Било је то ватрено крштење тима у сезони коју су завршили на последњем деветом месту, ипак то није обесхрабрило никога у КМФ Коперникус – Видре, већ их само потстакло да раде још озбиљније.

Због одустајања неких екипа, КМФ Коперникус – Видре, је играо и наредне сезоне у првој лиги. Сезона 2002/2003, је одрађена јако добро, а клуб је на крају првенства заузео седмо место и обезбедио опстанак.

У наредне две године, клуб се стабилизовао у потпуности. Обе сезоне су завршене на шестом месту.

У сезони 2006/2007 клуб бележи први значајни резултат, осваја четврто место у шампионату. Ипак у play-off мечевима, клуб је несрећно испао у четвртфиналу након лошијег извођења пенала. Следеће сезоне слична ситуација, овог пута Клуб је био пети, а у четврт финалу play-offa је избачен од старне вицешампиона те сезоне, Лимана из Новог Сада.

Сезона 2009/2010 је најуспешнија за КМФ Коперникус – Видре, до последњег кола је тим био у борби за титулу. У регуларном делу, клуб је био други и тиме обезбедио пласман у play-off мини лигу. Play-off није донео никакву промену. Клуб је водио мртву трку са Економцем, али је на крају Крагујевачки тим изашао као победник. КМФ Економац је имао 62, а КМФ Коперникус – Видре 60 поена.

Прошлу сезону, која је била до сада најјаче такмичење у Србији клуб је завршио на десетом месту са 33 освојена бода (10 победа, 3 ремија и 13 пореза). Били су први изнад црте тимова који су се преселили у нижи ранг, али су заостајали само 4 бода за екипом САС-а која је као четврта отишла у Play-off.

У сезони 2011/2012 клуб улази са озбиљним амбицијама. Циљ је улазак у play-off и борба за титулу. Ипак, пред сам почетак шампионата догодио се један трагичан случај. Фудбалер Милан Цветковић, преминуо је од срчаног удара (28.09.1980. – 16.09.2019). Сви су били затечени овим страшним догађајем, али су његови саиграчи показали велико срце и преузели на себе све трошкове око организације схране. Нема сумње да је ово огроман шок за све, али је сигурно да ће дати све од себе да направе што бољи резултат, јер ће ове сезоне бити посвећена њиховом другу Цвелету.

КМФ „Коперникус – Видре“ на скупштини клуба 2012. године мења назив клуба у КМФ „Коперникус“.

УСПЕСИ КМФ „Коперникус – Видре“:

Прва футсал лига Србије:
Друго место: 2010,
Треће место: 2011,
Четврто место: 2006, 2007, 2012,
Пето место: 2008,
Шесто место: 2004, 2005,
Седмо место: 2003,
Десето место: 2002, 2009,

ЛЕГЕНДЕ КМФ „Коперникус – Видре“:

Милан Цветковић, Светица Марковић, Бојан Шћекић, Милош Милачић, Синиша Тројановић, Драгиша Тројановић, Иван Стојановић, Драган Ђорђевић, Јован Ђорђевић, Бојан Јанковић, Бенић Зоран, Шутра…..

Будући планови и просторије клуба у Нишу?

Дана 31.01.2019. године, након одржане оснивачке скупштине, доноси се одлука о формирању Удружења „Небеске Видре“ и исто се регистује у АПР-у. udruzenjenebeskevidre@gmail.com

Удружење „Небеске Видре“ се оснива ради остваривања циљева у области очувања традиције и историје 63. Падобранске бригаде (батаљона), као и у областима од значаја за све младе: информисање, екологија, људска права, ширење идеја грађанског друштва, борба за демократизацију система, унапређивање здравља и хуманитарни рад.

То су следећи циљеви и задаци:

Чување сећања на погинуле припаднике 63. Падобранске бригаде,
Брига о породицама погинулих припадника,
Брига о рањеним, повређеним и болесним члановима удружења,
Неговање духа заједништва и припадности падобранском братству,
Неговање традиција 63. Падобранске бригаде,
Прикупљање и публиковање историјске и друге грађе о 63. Падобранској бригади,
Промовисање позитивног начина размишљања и традиционалних људских вредности,
Промовисање и учествовање на манифестацијама у земљи и иностранству,
Хуманитарни рад у циљу помоћи угроженим категоријама друштва,
Промоција здравих стилова живота, промоција волонтеризма,
Јачање свести младих о потреби колективног деловања и потреби развоја цивилног друштва,
Заштита животне средине и ширење свести о потреби заштите и очувања животне средине,
Подршка лицима са инвалидитетом и свим припадницима маргинализованих група,
Промоција већег учешћа младих у решавању проблема заједнице и многих других питања

од значаја за развој младих,

Заступање интереса чланова Удружења пред локалним и републичким органима,
Организација друштвено-корисних и хуманитарних акција,
Организација локалних, националних и међународних акција и кампања,
Успостављање и развој локалне, међуградске и међународне сарадње и размене знања, искустава и добре праксе са другим Удружењима и ангажованим појединцима,
Остваривање свих осталих циљева који могу да допринесу развоју или промоцији питања

од значаја за Удружење „Небеске Видре“

Ради остваривања својих циљева Удружење предузима следеће облике активности:

Организација активности у знак сећања на погинуле припаднике 63. Падобранске бригаде

и Небеских видри,

Организација активности у циљу помоћи рањеним, повређеним и болесним члановима удружења,
Прикупљање, обрада и публикација историјске и друге грађе о животу и раду припадника

Падобранске бригаде и Небеских Видри,

Прикупљање, обрада и публикација стручне литературе из области војног падобранства, историје падобранства и историје клуба небеских видри,
Организација, самостално или у заједници са другим организацијама и удружењима, скупова, саветовања, семинара, конгреса, сајмова, екскурзија едукативних, практичних радионица, презентација и других облика активности у циљу неговања традиција 63. Падобранске бригаде, Небеских Видри и Српске војске,
Организација стручњака за рад на едукацији припадника вулнерабилне друштвене групе (рањиве друштвене групе), припадници маргинализованих група, а посебно деце и омладине са инвалидитетом у области новинарства, фотографије, медицине и других области и врши промоцију њихових достигнућа,
Организација предавања домаћих и страних стручњака различитих области из домена рада Удружења,
Организација рада секција у циљу промовисања традиционалних људских вредности,
Организација хуманитарних активности и сусрета у циљу помоћи угроженим категоријама друштва и цлановима удрузења,
Сарадња са сродним удружењима и организацијама у земљи и иностранству,
Информисање чланова о њиховим правима и битним питањима из домена рада удружења,
Организација волонтерских и хуманитарнеих акција,
Старање се да особе са инвалидитетом и припадници маргинализованих група имају право

на уживање највишег могућег стандарда живота без дискриминације,

Подстицање сарадње младих ради колективног деловања на јачању цивилног активизма ради побољшања услова живота младих,
Бескомпромисно и активно заговарање заштите људских права, слобода, толеранције

и уважавања различитости, одговорну и партиципаторну улогу младих у доношењу одлука везаних за њих, као и успостављање механизама за раст и развој домаћег невладиног сектора,

Организовано упознавање младих са прописима и поступцима у области заштите животне средине и доприноси развоју свести о тој потреби, јавно се залаже за промену навика у погледу коришћења и чувања природних ресурса и у погледу поступања са отпадним материјалима, организује волонтерске акције за чишћење и заштиту природе, пошумљавање и озелењавање угрожених делова насеља и њихове околине,
Остваривање сарадње са локалном администрацијом, привредним субјектима, пословним организацијама, образовним институцијама и уређење међусобних партнерских односа,
Предузимање свих адекватних мера и активности за остваривање друштвено одговорних циљева и циљева Удружења, кроз активан рад органа Удружења и чланова Удружења,
Продукција информативно-едукативног материјала,
Информисање јавности и чланова о активностима Удружења, по потреби путем штампаних публикација, медија, интернет презентације и на друге примерене начине,
Сарадња у свим облицима са чиниоцима од друштвеног значаја у Србији и иностранству,

као и сарадња са заинтересованим привредним, ванпривредним субјектима и државним органима који су у позицији да помогну остварење циљева Удружења.

Удружење предузима све друге видове активности који су у складу са циљевима и принципима рада Удружењa „Небеске Видре“.

Удружење „Небеске Видре“ остварује изузетну вишегодишњу сарадњу са Удружењима и спортским клубовима из Ниша, Београда, Ужица, Вршца, Чачка, Лесковца, Врања, Пирота, Ћуприје, Параћина, Прокупља, Босилеграда, Бојника, Републике Српске, Републике Бугарске, учешће у градској лиги ветерана „Зоран Марковић – Швања, учешће на редовним хуманитарним и меморијалним турнирима, чији чланови постижу изузетне спортске резултате и успешно презентују нашу Општину Медијана, лик припадника Војске Србије, наш град Ниш и нашу Републику Србију.

ЛЕГЕНДЕ УДРУЖЕЊА „Небеске Видре“:

Томица Станковић,
Озимић Саша,

ПРИЈАТЕЉИ УДРУЖЕЊА „НЕБЕСКЕ ВИДРЕ“:

падб, Ниш,
падбр, Ниш,
Градска Општина Медијана,
Удружење ветерана 63.падбр, Београд, подружнице Ниш, Чачак и Вршац,
Градска лига ветерана „Зоран Марковић – Швања“, Ниш,
Војни Спортски Клуб „СПАРТАН“, Софија, Р. Бугарска,
Спортски центар балон Врежина, Sport & Caffe „DRIM TIM“, Ниш,
Фудбалски клуб „Зоран Лукић – Цаја“, Ниш,
Ауто клуб „Де Франс“, Ниш,
Удружење „Дунстери“, Ниш,
Фудбалски клуб „Стеван Нештицки“, Лесковик, Ниш,
Ауто-електрика „D&М“ „Драшко и Мирко“, Нови Град, Р. Српска,
Друштво „Гај“, спортска фудбалска секција, Ниш,
Лого тим, Ниш,
Фудбалски савез Ниша,
ЈКП Паркинг сервис, Ниш,
Г-дин Драган Симоновић, Ниш,
Удружење ветерана 63.падбр – Југ,
Спортски Клуб „ВОЈНА АКАДЕМИЈА “, ВА. „Георги Стојков Раковски“, Софија, Р. Бугарска,
Нишка пивара.

Чланови Удружења „Небеске видре“ тренутно раде на уређењу просторија које планирамо да посветимо свим члановима КМФ „Небеске Видре“ и члановима Удружења „Небеске Видре“ кроз периоде постојања, начину рада и презентовању свих успеха.

Циљ нам је да сачувамо успехе и традицију, а коју ћемо да презентујемо кроз хронологију свих дешавања, како визуелно тако и реалистично кроз приказ великог броја фотографија, пехара и дресова у којима се наступало у различитим периодима.

Један од циљева који смо реализовали је организација I Меморијалног турнира под називом „Да се не забораве“ у част зIк. Ђорђевић Зорана – Ђолета, дугогодишњег члана КМФ Небеске Видре, а план нам је да почетком године организујемо и I Меморијални турнир у част раз. Калушевић Владимира, нашег падобранца и љубитеља КМФ.

За следечу 2024 годину припремамо посебан програм за обележавање 30 година од формирања КМФ Небеске Видре и 5 година од формирања Удружења Небеске видре.