УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Браниславом Јанковићем

Дванаести разговор за нашу рубрику “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ” и ето нас поново у пријатном амбијенту “BeerBlioteke”, где можете уживати уз добру музику, добру храну и точено Нишко пиво. За ову прилику, позвали смо Бранислава Банета Јанковића, познатог српског писца из Ниша, аутора запажених романа “О вуковима и сенкама”, “Сузе Светог Николе”, “Последњи циркус на свету”, “Ветрови зла”, “Пета жица”, “Зидање амбиса” итд…  Имали смо пуно лепих повода за разговор, о књижевности, кинематографији, сценаријима и, наравно, о Нишком пиву…

Постоји ли један (или више) преломни тренутак, када си знао да ће писање бити твој животни позив?

Био је, баш на почетку, када сам писао роман “О вуковима и сенкама”, била је зима, јануар 2009- године. У једном тренутку је у соби било веома хладно, ја више нисам ложио пећ, био сам за компјутером који је поред прозора. Устао сам, обукао перјану јакну, вратио се за сто и са полуукоченим прстима наставио да пишем. Тада сам рекао себи: “Слушај Браниславе, ово све једног дана мора да ти се исплати и да ти се врати, што подносиш ово смрзавање. Тада са, знао да ће роман да успе и да ћу ја да успем, мада… И даље нисам сигуран јесам ли успео, упркос насловима, тиражима, наградама, гостовањима, промоцијама. Мислим да човек не сме тек тако да се задовољи већ да настави да гура у томе у чему је добар. Најгора ствар која може да ти се деси је да помислиш да си одличан и да станеш. Тада ћеш почети и да падаш.

            Шта ти је главни мотив, главни терач да наставиш да се бавиш писањем?

Увек сам се чудио како неки писци напишу добар роман, добру причу а, после тога, наставе са лошим причама и романима. А очекујеш да ће са годинама, већим искуством и знањем, бити све бољи. Мени је терач да сваки наредни пут будем бољи, напишем бољу књигу, бољи сценарио, да радим на себи и на квалитету. Док год осећам да могу да будем бољи, то ћу и да радим. Слава траје пет минута, новац ипак нешто дуже. Када радиш оно што волиш и од тога можеш да живиш, да плаћаш рачуне, улазиш у један позитиван зачарани круг. То и код нас и у свету звучи као епска фантастика али је могуће.

            Уколико има неког ко се још увек није срео са твојим стваралаштвом, од чега препоручујеш да крене, можеш ли да издвојиш неки свој роман?

Препоручујем да крену хронолошки, од почетка, како би испратили напред и развојни пут мене као писца. Дакле, од романа “О вуковима и сенкама”. Ја, лично, највише волим роман “Последњи циркус на свету”. “Зидање амбиса”, мој последњи роман, добио је најбоље критике, кажу читаоци да је мој најбољи. Циркус из романа често користим и у другим причама, чак и у новом роману који пишем (радни наслов: “Утваре”) појављује се тај циркус, као симбол нечег лепог, срећног и насмејаног.

            Шта ти је писање донело, кренуо си као прозни писац па су уследили драмски текстови, сценарији? Каква си искуства, шта би поменуо као нешто најзначајније за тебе самог?

Писање сценарија је потпуно друга прича од писања романа, потпуно другачија битка, другачија правила и механизми. Многи мисле да су ценарији дијалози, али није тако. Све оно што је у роману на 300 страна у сценарију треба да буде на 50, 60, 70 страна. Отвара се много тога, то није накнадна већ нова памет.

            Шта можеш да нам кажеш о филму и серији који су у припреми?

Филм “Последњи стрелац” са Љубом Бандовићем, за који сам писао сценарио, је трилер/акција/драма, ускоро почиње снимање. Љуба Бандовић је у главној улози, игра бившег припадника државне безбедности ком је остало два месеца живота. Десет година пре тога убили су му жену, настрадала је од бомбе која је била намењена њему. Када се, пред смрт, буде срео са њеним џелатом, пожелеће да се освети и ту креће заплет.

А што се тиче серије, радиће се “Ветрови зла” по мом роману, у припреми је, што ме радује. Требало би да неки делови серије буду снимани и у Нишу. Видећемо.

            Твоје препоруке за читање…

Андрић, Маркес. Стрипове, обавезно. Уживам у читању класика и стрипова.

            Прве три речи које ти падну на памет кад кажемо “Град Ниш”?

Ово Више Није Мој Град.

            Прве три речи када кажемо “Књижевност”?

Скривено место свих нас.

            И, за крај, три речи које ти падну на памет кад кажемо “Нишка пивара, Нишко пиво”?

Јован Апел би био поносан.

Разговор водио и приредио:

Милош Петковић