УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Александром Михаиловићем

Након веома занимљивог разговора са Александром Маринковићем, глумцем и прваком драме Народног позоришта у Нишу, настављамо у истом ритму – наш нови гост је (такође) првак драме и глумац Народног позоришта Ниш Александар Михаиловић.

Поново смо у кафани “Кабак” да УЗ КРИГЛУ НИШКОГ (може и Калфа) и аутентичну нишку клопу уживамо у пријатном разговору. Александар нам је свима познат по многобројним, запаженим позоришним улогама, присутан је и у телевизијским/серијским програмима, аутор је текстова за поједине позоришне комаде а остварен је и као редитељ и педагог, тако да нас је сачекало прегршт занимљивих тема. Повешћемо вас (поново) на даске које живот значе.

Уживајте… и живели!

Можеш ли да се вратиш на сам почетак твоје “глумачке приче” и присетиш се тренутка (или више њих) због ког си пожелео да глума буде твој животни позив?

Још од почетка основне школе сам играо у неким аматерским представама и то ми се веома допало, али је коначна одлука да загазим у професионалне воде везан за два кључна фактора. Први, да је у Нишу отворена Средња глумачка школа, што ми је одмах привукло пажњу и други, потреба за сценским доказивањем, нешто што можемо назвати и „племенитим инатом“. Ја то желим и ја то могу! Притом, деда и отац, остварени редитељи и глумци у аматерским дружинама, су већ убризгали довољну копличину позоришта у мене, тако да су претходна два момента била и више него довољна за први корак на путу којим и данас идем. Лажу они који тврде да су препознали позориште у себи и да су им мотиви били високо уметничког доживљаја. Реално, у тим годинама искључиво желиш да скренеш пажњу на себе, да будеш другачији и да те девојке примете. Велике теме и питања долазе касније.

Како је текао твој пут од Глумачке школе, преко Академије до уласка у ансамбл Народног позоришта Ниш? Које су то представе понајвише остале у твом сећању, подели са нама неке занимљиве анегдоте из тог периода…

Пре свега, Средња глумачка школа је за мене била зона слободе у сваком смислу. Поред помало крутих, старовремских професора нестручних предмета, међу којима се издвајало и неколико ванредно занимљивих и умних предавача, главницу смера је чинио тројац уметника из Народног позоришта у Нишу. Редитељ и театролог, Марисав Радисављевић, нас је упознавао са дубоким везама антропологије и хомо луденса, Драган Марковић, глумац, је био задужен да размрда наш говорни апарат, а првакиња драме, Мима Вуковић-Курић, се борила да наше таленте очисти од непродуктивних сујета, лажног стида, лоше естетике и површности. Тих неколико година је формирало мој глумачки корпус, тако да ми је факултет само помогао да се боље и зрелије уобличим на сцени. На факултету ме је сачекао диван професор, Божидар Димитријевић, наш Бошко, који је тако стрпљиво и брижно брусио наша глумачка бића, да сам још током студија почео да осећем глумачку сигурност и снагу. У ствари, поштено би било рећи да су Маре, Драган, Мима и Бошко најзаслужнији за то што сам врло рано, још као студент, почео да наступам у професионалним позориштима. Тачно је да сам пре уписа на факултет провео једну сезону у зајечарском позоришту, али о некој елементарној глумачкој зрелости ипак могу да говорим тек након друге године студија.

И тако долазимо до одговора на питање – откуд ја у Народном позоришту у Нишу? Један мој студентски рад је видео редитељ Југ Радивојевић, позвао ме да играм у новој представи позоришта у Приштини, након добре сарадње ме је позвао да играм и у његовој наредној представи у Нишу, ту ме запазио Ирфан Менсур који ми је поверио улогу у комаду који је убрзо почињао да ради, Јован Ћирилов, у то време уметнички директор нишког позоришта ме је запазио и тако сам добио понуду да постанем део овдашњег ансамбла. Чини се логичним и нормалним да неки даровити млади глумац пређе овакав пут до места у неком од позоришта, али данас знам да мој квалитет не би много значио да није било тих неколико позоришно честитих људи који су ме подржали.

Које су то представе које су обележиле твоју каријеру (до сада) у позоришту?

Свакако је представа „Ја Клаудије“ у режији Ирфана Менсура, у којој сам играо улогу Калигуле, најзаслужнија за моју потоњу каријеру. Све се поклопило: добро написана улога, добри партнери који су и сами урадили одличне улоге, редитељ надахнут и спреман.. Та представа је подједнако пленила и код стручне јавности и код публике. Већ на првим фестивалима сам био награђиван и то ме је извукло из почетничке анонимности, што је био огроман корак на путу којим сам кренуо. Након тога су улоге тражиле мене, а не ја њих. Ређале су се роле, захтевне и комплексне, али и оне које вас саме воде, које не можете да промашите. Наравно да су неке од њих оставиле посебан траг у мом професионалном дневнику, али сам пре остајао везан за представе у целини, него за улоге које сам у њима играо. Тако сматрам да сам привилегован што сам био део представа „Самоубица“ и „Сибила“ у режији Дејана Крстстовића, мог прерано отишлог колеге и пријатеља, потом „Укроћена горопад“ и представе по мом тексту „У чије име“ које је режирао бајковити Милан Караџић, потом „Хотел Косово“ Ненада Тодоровића, представе која је надвисила позоришни чин својом болном истинитошћу, „Ја Клаудије“ и „Едмунд Кин“ врхунског професионалца Ирфана Менсура, „Брод љубави“ у режији младог и позориштем залуђеног Ангелча Илијевског, закључно са представом „Сан о завичају“ сјајног и бескрајно маштовитог Милана Нешковића. Ево, већ видим да сам се огрешио не поменувши још неке наслове.. Ипак, чињеница је да су поменуте представе оставиле велики траг у мом досадашњем искуству и као такве свакако заслужују првенство.

Ко су ти најдраже колеге и колегинице са којима си делио „даске које живот значе“, а ко најдражи редитељи са којима си сарађиввао?

Већ поменута Средња глумачка школа је била место на којем је цела група нас премладих замалоглумаца сценски „проходавала“, а то искуство ствара везе какве само постоје код ратних другова, или неких преживелих страдалника. Тако је већина нас данас окумљена, повезана без границе између пословног и пријатељског, па је природно да су моје најдраже колеге и колегинице пре свега из групе тих „сабораца“. Они који су се и у тој групи најближих издвојили су свакако Дејан Цицмиловић, Јасминка Хоџић и Сања Крстовић. Ту су и глумци млађе генерације Милош Цветковић, Данило Петровић и Наташа Пејић. Затим  глумци других ансамбала са којима сам предивно сарађивао, попут Игора Дамњановића, Бојана Вељовића, Биљане Николић, Милана Васића… Ево, сада сам у дилеми да ли да наставим даље, јер ћу сигурно неког заборавити, а то не би било ни лепо, нити тачно. Са пуно колега сам сарађивао и са великом већином су то била и јесу предивна искуства.

На које младе колеге публика треба да обрати пажњу, од кога понајвише очекујеш?

Стасала је плејада озбиљних младих и нешто млађих глумаца у којима видим будућност, пре свега Народног позоришта у Нишу. Они који су већ сада у пуној снази су Милош Цветковић, Данило Петровић, Стефан Младеновић и Милица Филић, али су пристигле и младе снаге попут Андрије Митића, Данила Миленковића, Софије Ристић… И опет стајем, јер ћу поново прескочити неког. Оно што највише ценим код ових младих глумаца јесте њихова одлучност да се покажу и докажу на сцени, а не по таблоидима и друштвеним мрежама. Јавни простор је постао једна велика заглушујућа букаоница, место на коме се вредност мери бројем лајкова и шерова, коментара подршке, док су реална сценска моћ и квалитет подређени тој лажној виртуелној слици. Драго ми је што има младих глумаца који су истински и на најбољи начин посвећени грађењу своје глумачке личности и каријере, оних који нису подлегли јефтином таблоидном популизму. Има наде!

Можеш ли да издвојиш неке драгоцене моменте из твог рада у Академском позоришту у Нишу које је велики расадник талената?

Мој рад у Академском позоришту СКЦа у Нишу, који и данас у разним облицима траје, је једна од најлепших епизода у мојој биографији. Затекао сам веома добре, креативне и надахнуте глумце, уређено позориште, тако да сам се више трудио да дограђујем, него разграђујем. Иначе нисам заговорник принципа да од мене све почиње. Ми, свиђало нам се или не, ми смо настављачи нечега што је почело много пре нас. У том смислу сам се трудио да Академско позориште надоградим, а никако рушим и почнем нешто изнова. Доказ да је такав пириступ добар јесте велики број талентоване и продуховљене деце која и данас исписују историју тог театра. А то да је Академско позориште постало расадник будућих професионалних глумаца и редитеља, то се већ зна и о томе се са респектом говори и ван граница наше земље. Ко не верује, нека се распита. Моје цртице у раскошној слици тог позоришта јесу „Позоришни маратон“, пресек годишње продукције који се игра у току једне вечери и „Урбан Фест“, међународни фестивал студентских и омладинских позоришта. Сви који су преузимали командну штафету иза мене су наставили да надограђују оно што су затекли, тако да сада и у том смислу постоји један озбиљан континуитет, не тако својствен нашем друштву. Ипак, све то не би постојало без предивних и пожртвованих људи у управљачком и организационом тиму СКЦа. Они су добри дух тог позоришта, били и остали.

Педагошки рад? Режија? Писање драмских текстова? Шта нам можеш рећи о том „свестраном моменту“ твоје каријере…

Негде сам чуо да прави уметник никада не може да се задржи у једном креативном изразу. Без амбиције да себе дефинишем као правог, или кривог уметника, морам да признам да су писање, режија и педагошки рад дошли више као резултат моје знатижеље и оног „племенитог ината“, оног порива за истраживањем и доказивањем, него као плод неког великог промишљања и рационалне одлуке. Као што су улоге налазиле мене, тако су и ти ангажмани долазили до мене. Тако сам постао асистент на предмету Глума Браниславу Лечићу и са њим и десетак студената провео за мене веома значајних неколико година копања по овом нашем занату. Сада предајем у гимназији „Стеван Сремац“, на одсеку за Сценску и Аудио-визуелну уметност. Опет једно ново и добро искуство. Режирао сам више представа у Академском позоришту, а писање је дошло као потреба да гласно проговорим о неким темама о којима се по мом уверењу никако, или врло мало зна и говори. Тако сам склизнуо и у писање сценарија, јер ми је у међувремену и филм ушао у сферу интересовања. Писао сам, уређивао и играо у разним програмима, прославама, промоцијама и презентацијама и све је то некако само долазило у мој живот, без неког мог копања и тражења. Када сада погледам иза себе, биће да је зато и долазило, зато што нисам јурио за тим. Можда је то кључ среће коју дефинитивно осећам, то што ни за чим и ни за ким нисам трчао.

Улоге на филму? Филм или позориште и зашто?

Филм је почео да се гуши у мноштву серија, тако да се свео на нерентабилног сина кога ћемо добро оженити тек ако га разводнимо у више епизода. Тако сам се ја у последњих десетак година прилично наснимао серија, за које само могу да кажем да су, барем до сада, једно ново и лепо искуство. Ипак, издвојио бих један филм који сам снимао пре неколико година, први филм српске продукције који је у целости снимљен на Косову и Метохији и чија је прича састављена од неколико истинитих догађаја, а које је у облик сценарија превео писац и редитељ Предраг Радоњић. У питању је филм „Споразум“. Истинитост приче и аутентичност локација на којима смо снимали је довела до апсолутне искрености овог дела. Зато имам потребу да „Споразум“ издвојим од толико тога што сам радио испред и иза камере. Ту је и приличан број документарних филмова, у којима сам учествовао и као наратор и као презентер, а у некима сам потписан и као сарадник на сценарију. И све је то лепо, све су то дивна искуства, али је ипак жив контакт са гледалиштем, које једино позориште може да пружи, незмењив. Радост тог искуства је оно што представу ставља на неприкосновени пиједестал глумачког стварања. 

Прве три речи које ти падну на памет када кажемо „Нишка пивара“ или „Нишко пиво“?

Људи! Кеј на Нишави! Добро!

Прве три речи које ти падну на памет када кажемо „Град Ниш“?

Кафане! Позориште! Хумор!

Прве три речи које ти падну на памет када кажемо „Глума“, „Позориште“ и „Александар Михаиловић Микса“?

Живи своја маштања!

И још нешто желим да додам, што није обухваћено питањима која су ме водила кроз овај разговор, а што сматрам веома важним. Ништа од свега чему се данас радујем не би имало смисла без породице и пријатеља које сам стекао до сада. Породица ми је донела животну радост и зрелост, без које не бих могао да дођем до глумачке радости и зрелости. Такође, они су моје уточиште и моја инспирација за свака нова врата која сам до сада отварао. Знам да звучим попут неке мисице, која ће на крају све зачинити позивом за мир у свету, али.. Имам потребу да ово кажем због свих оних младих људи који ће ово читати, а који, можда, мисле да каријера и породица не иду заједно. Желим да им, не само разбијем ту заблуду, већ да их уверим да та каријера, ма каква и колика била, неће значити ништа када се након свих похвала и ловорика, врате кући у празан стан. Слично је и са пријтељима. Ако ништа друго, са ким може боље да се попије Нишко, ако не са женом, децом и пријатељима?!

Живели!