УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Сашом Васићем

Стигли смо до деветог интервјуа у рубрици “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ” и, овога пута, први гост који не долази из Ниша, у нашег граду увек радо виђен гост, познати српски кантаутор, музичар и композитор Саша Васић. Иза њега су велики хитови, попут песама “К’о лијана” и “Није знала” и пет студијских албума.

У нишком “Story cafe-u”, како му и само име каже – започели смо причу са Сашом Васићем, који је крајем 2022. годину имао сјајну свирку у Нишу за своје верне пратиоце. Разговор смо, наравно, учинили пријатнијим уз Ваше и наше Нишко пиво.

За почетак, пожелели смо да се Саша врати у прошлост и присети се својих почетака – чак тренутка када је постао сигуран да ће музика бити његов позив, и да ће живети тако што ће писати песме и компоновати музику.

У мојој породици су сви музичари, отац је клавириста. Ипак, ја у почетку нисам показивао интересовање за музику али… Десило се да сам се, са некиг 10-11 година, заљубио у музику и почео да слушам – и домаћу и страну. За мене су те године, те осамдесете, године наше најбоље музике. То ме је натерало да по цео дан седим за клавиром, све док нисам просвирао. То је био први додир, а други се десио када је у моју школу дошао наставник који је изгледао другачије у односу на остале наставнике. Имао је дугу косу, носио је каубојке, свирао гитару. Када сам му рекао да и ја имам гитару, организовао је час на ком нам је показао пар акорада. Тада самс воје знање стечено на клавиру пребацио на гитару и тада сам знао да ја ничим другим нећу нити желим да се бавим у свом животу осим – музиком.

            Сећате ли како се зове човек, шта сада ради, где живи?

Како да не. Зове се Славољуб Тошић – Цане, живи на југу, у Белој Паланци. Он је доста утицао мада има и до генетике, сигурно. Мој интрумент је гитара, а на почетку сам понајвише слушао групе Шарло Акробата, Идоле итд.

            Да ли је после тога уследио рад на првим ауторским песмама?

Кад сам био клинац, писао сам песме посвећене симпатијама. Али, када сам почео озбиљније да се бавим музиком, тежио сам сарадњи са најбољима, са добрим људима, верујући да само тако могу да настану добре, одличне ствари. Био сам самокритичан и мислио да моји текстови нису тако добри као што је музика. Зато сам на првом албуму радио са Јованом Николићем Јофом. Он је феноменалан песник, сада живи у Немачкој. На другој плочи је било још нових лица, на трећој – направио сам сјајан тим и ја никад нисам пожелео да тај тим мењам. Пре свега, добро се познајемо, преко музике смо постали пријатељи.

            Можеш ли са нама да поделиш неку анегдоту која се збила приликом настанка неке од песама?

Ево анегдоте, за песму “Није знала” која је највећи хит од свих песама које сам написао за себе, мимо песма које сам писао за Марију Шерифовић. Снимали смо, дакле, моју песму, наснимили смо матрицу и грув између баса и бубња није био у реду. Међутим, продуцент ми је предложио да је обришемо и затражио нешто друго, на шта ја нисам пристао. Нисам хтео да одустанем од песме па сам, јер грув није био у реду, у помоћ позвао Нешу Стефановића Јапанца, изванредног басисту. Он је, веровали или не, решио проблем за пола сата па је песма “Није знала” постала мој највећи хит који ми је обележио каријеру.

Како ствараш песме?

Искрено, ни дан-данас не знам, то је као бљесак. Музика је жива ствар. Бавим се сликама, то ме обузме и у пет минута, буквално пет минута, деси се магија. Тако настају песме. Уметници су проводници, даривани талентом, зато је за мене музика света ствар.

            Знају људи да си сарађивао и био пријатељ са великм Корнелијем Батом Ковачем који је рођен у Нишу. Како би описао сарадњу и пријатељство са њим?

Корнелије је био један јако необичан човек. Био је велики радник, посвећеник, и имао је огромно знање. А и био је веома емотивна особа. Наш први сусрет десио се на Будванском фестивалу, где је он био директор. Требали су му пратећи вокали, мене су препоручили и тада сам га упознао. Дружили смо се, он је чуо неке моје песме, па је поменуо песму “К’о лијана” и предложио да снимимо демо. Корнелије није био скроз задовољан са мојом интерпретацијом јер смо је изводили из Д-мола. Ја сам му предложио да је спустимо на цис-мол. Пробали смо и кликнуло је. Са том песмом смо отишли на фестивал и добили смо две награде – он за песму а ја за интерпретацију. Након тога, сарадња се наставила у више наврата, често сам био гост на његовим концертима. Сматрам га музичким оцем, заиста. Много ми је жао што нас је напустио.

Шта можеш да нам кажеш о твом новом албуму “Сан”?

Мој најбољи албум до сада, веома сам задовољан. Да ли је до мог искуства, моје зрелости и година, не знам али… Све се скоцкало, учествовало је 40 људи и сви су били као један. Једини пробелм је што је албум изашао пред корону па нисам могао да га промовиешм како ваља. Зато имам обавезу да га вратим на стазу и представим људима. Нажалост, двојица људи који су радили на албуму више нису са нама: Кеба Зулфикарпашић, гитариста и Александар Бањац, клавириста. Много ми недостају.

            Да ли би могао да издвојиш једну песму са албума за читаоце наше рубрике?

Да, то је песма “Анђео” коју сам посветио мојим родитељима. Настала је из љубави према њима, из срца и најискреније.  Продуцент те песме ми је дао велики комплимент рекавши да сам ја баш онакав каква је моја музика, да ја моју музику живим и да се то види и осећа.

            Које су прве три речи које ти падну на памет кад кажемо Музика?

ЉУБАВ, ВЕРА, КОСМОС.

            А кад кажемо Ниш?

Пре него што кажем, морам да нагласим да сам ја родом из Крушевца али да сам живео у селу Бачина код Варварина. На југу се осећам као домаћи, волео да слушам и Кербер и Галију. А речи – МОЈ КРАЈ, ЕНЕРГИЈА, КЕРБЕР, ГАЛИЈА.

            И за крај – да ли те свиђа Нишко пиво и зашто ДА?

Баш ми се допада, одлично је! Сваки пут када дођем у Ниш, радо ћу да га пијем.

Разговор водио и приредио:

Милош Петковић