УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Жиком Промајом
(први део)

Ресторан Трпеза, изузетни специјалитети са роштиља, Нишко пиво и наш пријатељ Драган Жика Стојановић, у народу познатији као Жика Промаја, због култне емисије која је само део његове пребогате новинарске каријере. Човек који плени енергијом, локалпатриотизмом, препознатљивог гласа и осмеха уз које многима од нас почињу јутра. Са Жиком смо имали небројано много тема за разговор, “овековечили” неколико анегдота и продискутовали о томе како Жика види Нишку пивару, Нишко пиво и живот у Нишу…

 
Да ли можеш да се мислима вратиш у прошлост и присетиш се тренутка (или тренутака) када си знао да ће новинарство бити твој животни позив, због ког ће те сви знати?

Наравно да могу. Укључујемо времеплов. Ја сам, заправо, одувек желео овим да се бавим. Први моменат, трећи разред средње школе, једна анегдота коју можда нисам раније причао – био сам у Гимназији “Светозар Марковић” и ми крећемо на екскурзију. Поменућу те моје другаре из разреда: Неша, Дејан, Ђоле, Кими, Мића, Баша, Машко, то је та екипа. Окупили смо се код Ненада и одлучили да направимо себи неки ужитак, када крене аутобус пустимо касету и да иде нека прича о нама, отприлике као Туп Туп. И, на пример, кажемо: “Са нама се у аутобусу налази и наш разредни старешина Снежана Ивковић и за њу иде специјално Бајагина песма: “Све вас види свемирска полиција”. И, за сваког по нешто, спрам карактерних особина. Писало смо заједно, ишло нам је то од руке, добро смо се познавали и сви смо слушали рокенрол, нови талас, пост нови талас. Правили смо тако своју емисију, имао је Ненад један музички центар, микрофон, два дана смо снимали, писали, правили емисију за аутобус. Било је питање ко ће то да чита и запало је мени. Ја сам читао и глас ми је чудно звучао али није то било нимало лоше, нарочито не за оно време сада далеке 1986. године. Реакција је била сјајна! Та касета се касније преслушавала много пута, преснимавала и, на крају, изгубила. Али је, за почетак, била сјајна. Касније сам желео да направим неку своју причу, то ме је држало.

Сећаш ли се неке од тих првих прича?

Наравно. Поменућу неке од мојих другарица из разреда: Ивана Петровић која је сјајно рецитовала Јесењина, Бранка Миљковића, Шантића, Мику Антића, на забавама, седељкама, журкама. Она је била наш мотивациони фактор да и сами штошта казујемо, читамо, држимо слово. Увек смо имали причу. Био сам председник одељенске заједнице, Ивана Павловић је била моја заменица па смо често заједно радили такве ствари. И касније, када смо се растали и кренула војска, студије, ја сам и даље то желео. У војсци сам најављивао паузе у мом маниру: Господо, драги војници, драги гуштери, време је за паузу, најбоље ћете је искористити ако…” и тако даље. Касније сам уписао електорнику, почео је рат, тешко време, наставио сам да пишем и слао сам писма читалаца на објављивање. Тражио сам своју шансу како бих се запослио на некој од телевизија.

И? Који су твоји почеци када је телевизија у питању?

Десила су се два конкурса паралелно. Први је био на РТС-у и ја прођем, у конкуренцији од неких 3000 кандидата. МНого текстова, прво неспретно појављивање пред камерама – сећам се, камерман је био Јоца Крстић а Слађа главни и одговорни уредник. Кренуо сам на РТС-у, Павлина Михаљенко је била мој ментор. Истовремено, други конкурс био је на Петици (ТВ 5), ја на иглене уши прођем на Петици, захваљујући Милојковићу и Ристи Буквићу. Дали су ми шансу да пробам, нису знали да већ имам праксу на РТС-у. Примили су ме на ТВ 5, то је ишло поприлично траљаво првих 15-20 дана и ја пожелим да направим причу о мом Бубњу. Кренула је језива девастација Бубња и ја пођем са Ивицом Митићем, сниматељем, и ми поснимамо све по Бубњу, уз причу колико је све то у лошем стању, како то становници никако не заслужују, ломио се амфитеатар, секло се дрвеће, почетак деведесетих. Урадио сам касније прилог и лектор Јован Јосић је рекао: “Браво, ово је најбољи прилог који си урадио.” И та моја прича, о мом Бубњу, буде пресудна да останем, на Петици. После тога ми је Миле Милојковић рекао да идемо заједно на један терен. Тражио је да тог дана дођем за јутарњи програм у пола седам. После смо читавог дана били на терену, са Ристом Буквићем и сниматељем Џеријем. Цео дан смо снимали, узимали интервјуе, доручковали и ручали на терену а касно увече завршили на вечери у кафани Златибор. Миле ми је тада рекао: “Ово је твој радни дан, а сутра поново у пола седам на посао.” Дошао сам ујутру и положио испит, па сам кренуо да радим. Лутао сам и са емисијама, наравно. За мене је лобирао и Звонко Михајловић јер је видео да се добро разумем и у музику. Врло брзо сам пожелео ауторску емисију о обичним људима, овај град сам познавао као злу пару, познавао сам људе јер сам радио од тринаесте године. Сваку екскурзију сам морао да зарадим – скромно, сиритињски се живело, морао сам да зарадим мој први касетофон, грамофон, плоче, касете, фармерице, све. Ишао сам да беремо вишње, мени је то било лепо. Радио сам и на Железничкој станици, у кафићима, Елеткронској и Машинској индустрији, у Нишкој млекари, истоваривао сам цемент, ма не могу да се сетим свих послова. Научио сам и да правим сир, прао сам качкаваље, а од једне плате сам купио видео-рекордер, можеш да замислиш! После сам купио и музичку линију, знао сам за шта радим.

И онда је дошла чувена емисија Промаја?

Желео сам да причам приче о малим, наизглед невидљивим људима. Да их изведем из анонимности. У почетку је биљо траљаво што се тиче продукције, морам да признам, било је сирово, помало неспретно али понекад није било лоше. Мој први назив за емисију био је “Уби ме промаја”. Ћосић ми је сугерисао да предложим двадесетак назива, један од предлога је био “Уби ме промаја” на шта ми је Ћосић честотао и рекао: “Најбоље на буде само Промаја”. Значајан човек за прве две-три емисије био је Владимир Ђорђевић Ђура. Касније се прикључио Иван Тошић у другом серијалу, па је дошао мој кум Иван Живадиновић са којим сам дуго радио, после њега Саша Стојановић, дизајнер из Ниша. Следећи сниматељ био је Боба Боби Рајковић, после њега Бобан Михајловић, један од најбољих сниматеља на југу Србије. Иза тога, радио сам Гораном Михајловићем, а наредних седам година радио сам најбоље емисије и био најпродуктивнији са ултраталентованим ладим сниматељем и сјајним човеком Мирославом Мишом Вучковићем. Паралелно са тим сам радио у дневно-информативној рдакцији, било је језивои тешко, нисам сигуран да бих сада могао да издржим. Поред свега, био сам и дописник дневне штампе: прво Блица, Гласа јавности, писао сам почетком деведесетих за Илустровану Политику итд. Дугујем велику захвалност Славици Николић Чорбић, директорки телевизије ТВ 5. Она је учинила велику ствар, давала ми је потпуну слободу, била поносна што пишем и за дневну штампу. Имао сам слободу и да присуствујем свим важним догађајима у граду и добио поверење да извештавам са таквих догађаја. Касније сам годинама био и главни конферансије на градској слави, увек сам држао реч и веома сам захвалан на свему томе, на том поверењу. Укључила ме је у Анем, Глас Америка, моја “Промаја” је ишла и на БК телевизији па су ме препознавали људи у Београду.

Да ли би за читаоце наше колумне и љубитеље Нишког пива могао да издвојиш једну емисију коју понајвише памтиш?

Има много емисија али ево, издвојићу једну која је стварно луда. Можда не заслужује место број један али је луда до бесвести. Радио сам емсију из Шутке, општина Шуто Оризери.

Наставак у следећом тексту рубрике “Нишко Вам представља”