УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Жиком Промајом (други део)

Пребогата прича нашег драгог пријатеља и познатог ТВ лица са југа Србије Драгана Жике Стојановића, препуна незаборавних анегдота се наставља – у претходном, првом делу интервјуа дошли смо до Жикиних омиљених прилога из његове култне емисије “Промаја” и приче из општине Шуто Оризери. Шта је још, поред тога, Жика имао да нам каже у ресторану Трпеза, можете прочитати у наставку, а и присетити се првог дела прича у претходном интервјуу. Живели…

Да ли би за читаоце наше колумне и љубитеље Нишког пива могао да издвојиш једну емисију коју понајвише памтиш?

Има много емисија али ево, издвојићу једну која је стварно луда. Можда не заслужује место број један али је луда до бесвести. Радио сам, 2006. године, емисију из Шутке, општина Шуто Оризери. Анета Радивојевић, моја велика пријатељица, повезала ме је са Марјаном Вујовићем. Рекла ми је да је Марјан продуценз једног филма па је желела да нас повеже како бисмо заједнички направили причу. Марјан ми је нагласио да је у питању филм “Шутка – Град шампиона” који је радио са професором са прашке академије Сашом Манићем. Отишли смо на премијеру у Скопље. Баш тог дана, десио се протест Рома испред биоскопа, а ми смо за сутра најавили снимање у Шуто Оризерију. Сећам се да је био фебруар, март месец, хладно. Желели смо да снимимо јунаке из његовог филма, разноразне шампионе: шампион за кравате, шампион за жене, шампион за песму, шампион за глупости, свако је у нечему шампион. А дан пред снимање, на дан премијере, негодовање јер се сматрало да је редитељ на негативан начин представио те људе што апсолутно није истина. Нажалост, део јавности је то тако схватио, па смо имали проблем да одемо тамо и да снимамо. Уследио је договор: Извлачење јунака филма на слободну територију општине Јурумлери, домаћин нам је био јунак Кустуричиног филма “Црна мачка – бели мачор” који је био дервиш. Таксијима смо, двојицу по двојицу, извлачили јунаке филма, креће снимање и, напослетку, хаос. Прочуло се да је кренуло снимање, а Јурумлери су такође хтели своје шампионе на снимању због медијске пажње. Имали смо и шампиона за вампире, и шампиона за истеривање џинова, па шампиона за вожњу итд. Прича причу стиже, четири сата је трајало без престанка. Посебно ми је драго да се та емисија нашла као пропратни материјал на двд-ју филма “Шутка – Град шампиона”. То је било толико узбудљиво, не можете да верујете.

А ко су ти били најдражи саговорници кроз каријеру, људи са којима си касније постао и пријатељ и које не можеш да заборавиш? И догађаји за незаборав…

Највише емисија сам снимио са Властом из Сафари клуба. То је први клуб за екстремне спортове у Србији. Нема планине, брега, камена са ког нисмо снимали репортаже, много их је било. Са планинарима сам снимио много догађаја. Једног се посебно сећам. Била је зима, снег, а ја сам пожелео да освојим Миџор. Пеђа Благојевић је био у клубу Железничар, па смо угодили Миџор, због зимских кадрова, био је и Докман у причи. Имали смо комплетну планинарску опрему, пошла је и моја супруга која је такође планинар. Ишли смо од Бабиног зуба ка Миџору, да освојимо врх пре него се време погорша (био је фебруар). Међутим, ветар је побеснео и снег је све више падао. Снимали смо али је било тешко, руке су нам се смрзле а моја супруга је упала у смет. Пеђи дугујем велику захвалност, дао нам је смокве и суве шљиве. Чувам штап који ми је отац направио, као талију. Дошли смо до врха, не сећам се како. Истом стазом смо се некако вратили до планинарског дома и окрепили и згрејали. То је моја узбудљива планинарска прича.

А ликови?

Одувек сам желео да неки од људи остану запамћени, као што је био Рамадан, аутолакирер и званични преводилац за турски језик у суду у Нишу. Бескрајно духовит човек. Легенда. Његове приче су ми биле занимљиве. Као и Томи Стил. Један од ретких снимака који су остали је мој, као и снимак Желимира Жилника, па снимак лесковчанина познат као “Не се знаје, Заре игра”. Ти мали људи, те урбане легенде, као чувена “Нико није крив што је ветар крив”. Пада кутија са тезге на пијаци, сломе се наочаре жени, дечко са тезге неће да јој плати и пролазница коментарише: “Нико није крив што је ветар крив” и “Има за мале паре, нек си купи”. Ту се задесио и полицајац који је бележио све и, када сам га питао да прокоментарише, рекао је: “Нећу ја ништа да кажем, суд има да каже своје”. Поентирао је човек. То је, на крају, постала узречица. Ту је био и Мики Бечлија, човек који се, наводно, 36 пута женио. Невероватна моћ нарације. Снимао сам људе који су умели да смеју, а ми се сад много мрзимо, искључиви смо, премало се смејемо, превише је тензије.

Шта би био твој резиме апропо свих ових људи, прича и догађаја?

Мислим да недостаје то да дамо другима да имају право на своје на своје мишљење са којим не морамо да се сложимо али морамо да га поштујемо. Сада смо превише искључиви. У малим срединама, у планинским забитима, ромским махалама увек сам сретао најсрећније људе, насмејане људе и снимио сам најлепше приче. А где је асфалт, утицај масмедија, иду намрштена лица, лоша атмосфера, тегоба, проблеми, стрес. Зато не заборављам људе попут Манче, баба Жељке и Томаније, приче из Црне Траве, о људима који су се смејали, веселили се и причали о лепоти живота. Безбрижни, скромни људи.

А шта су били највећи изазови, део твоје личне борбе?

Успео сам у борби да убедим људе да су сви ти горепоменути саговорници особе које имају шта да кажу и да то није небитно, напротив. То није за омаловажавање. Искрени људи који говоре из срца су моји пријатељи. Морам да кажем – овде код нас живи добар свет, заиста. Лепота југа Србије је у микросвету: имамо Пироћанце који су другачији, имамо планинце који су неповерљиви, Моравце са којима мораш да знаш како јер су домишљати, па Сврљижани, Топличани, Заплањци о којима сам снимио највише прича. Ја те људе стварно обожавам. Радим приче о људима којима масмедији и мобилни телефони нису угрозили животе, они не робују тим стварима. А мудро зборе. Само ми је жао што сам много енергије и времена потрошио на јутарњи програм, јер девет месеци годишње устајем у мраку, и лежем релативно рано. Петнаест година готово да не постоји ноћни живот, осим када дође Керберов концерт на пример. Молим Бога да једном будем део неке велике екипе, попут Тијага који снима емисије по Србији, он је део десеточлане екипе.

Три речи за Ниш?

Нишко пиво, бурек, Филмски сусрети.

Три речи за Нишку пивару?

Пиво Медијана (због мог оца), Супериор пиво (због моје малдости), Нишко пиво 0.5.

Три речи за Жику Промају?

Жика Промаја је могао много више. Погрешио је јер није напоравио свој тим и своју агенцију, а остао толико у јутарњем програму, цена је превелика – добио сам многе хроничне болести. И волео бих да сам снимио много више емисија и прича о југу Србије које ће остати вечно, за памћење. Свакако, нема враћања уназад, још ћемо да снимамо.