УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ВЕЉОМ ПЕТКОВИЋЕМ

Ближи нам се Нова година, велики број пријатних разговора и занимљивих интервјуа је иза нас а следи прича о човеку ког смо дуго ишчекивали. Велибор Веља Петковић, новинар, писац, професор, многима познат као водитељ на Нишвилу, разним градским манифестацијама и човек аутентичног, аланфордовског хумора.

Нашли смо се да, уз криглу Нишког и добру клопу, покренемо неколико занимљивих тема, након 59. Сајма књига у Нишу.

Уживајте!

Питање за почетак – може ли свестраност која те краси да буде врлина, или је ипак мана?

– Све зависи из ког угла гледамо на то. Ако човек има један изразити таленат требало би да се посвети само томе, у потпуности. Тако су сматрали Стари Грци, међу њима и Платон и Аристотел. Међутим, има много људи попут мене који знају и воле да раде различите ствари и не могу да се одрекну ниједне као што се човек не одриче непослушне деце. Још у детињству сам волео фудбал, тренирао у пионирима Радничког, играо краће време и кошарку у Студенту, јер сам мислио да ћу бити двометраш. Упоредо нисам пропуштао ниједан нови филм у биоскопу, књиге сам читао без обзира да ли су за мој узраст или не, а живот без музике био ми је немогућ. Маштао сам о томе да студирам шумарство, јер су моји пореклом из Горње Јабланице, општина Медвеђа, а одрастао сам у Босни, такође у сличном брдско-планинском пределу код Тузле, у којој сам и рођен. Увек ме занимало зашто сва та дивна креативна деца постепено одустају од игре и постају обични, помало досадни људи. Зато сам завршио психологију, водио много радионица са децом у школама и разним удружењима, а пошто нисам имао сталан посао, радио као новинар у свим врстама медија, професионално чак 27 година. Успут сам стекао диплому мастера журналистике, што ми је омогућило да радим на Филозофском факултету, на Департману за комуникологију и новинарство. Докторирао сам на филологији да бих одао почаст мом узору Душану Радовићу, рођеном Нишлији и једном од најмудријих и најдуховитијих људи нашег народа. Све то је разлог што ћу остати асистент до пензије, јер нисам ишао правим путем, већ серпентинама. Успео сам у животу да будем академски неуспешан, али мој православни, помало анархистички дух ми говори да нисам ни у чему погрешио. Недавно сам постао деда, то је највећи успех.

Када си спознао да ће књижевност, новинарство и рад на факултету бити путеви на којима ћеш трошити кораке свог живота?

– У књижевност су ме увели стрипови, најпре Мирко и Славко, а затим Командант Марк, Загор, Блек Стена, Текс и Кит Вилер, Тајанствени Алан, Фантом, Мандрак, Дикан и Стари Словени, Дизнијеви јунаци и наравно Алан Форд. Нисам знао да читам када су ми родитељи купили прве стрипове па сам молио старијег друга из комшилука да ми их чита, а ја сам, гледајући слике, понављао оно што би он изговорио и учио напамет све што видим, па сам затим „читао“ другима. Маштао сам о томе да радим на трафици и бесплатно читам све што се штампа, а тетке из Лесковца су ме слагале да су за то потребна бар два факултета. Зато сам био добар ђак и слушајући од деде народне приче које је он мењао и улепшавао, почео још у основној школи да их записујем. Нисам ни слутио да тиме улазим у књижевност. Новинарство је ипак било нешто друго од продаје новина на киоску, па сам у средњој школи изабрао новинарски смер у гимназији „Стеван Сремац“ и са седамнаест година одмах почео да пишем сатире и хумореске. Најпре за школске новине „Известан поглед“ које смо сами основали, а затим за „Графит“ и „Пресинг“, да бих после постао водитељ у омладинским и студентским емисијама Радио Ниша, због гласа који је као из бурета, јер ми је други деда био пинтер, Црнотравац. Отуда глас. Укратко, после двадесет година у Радио Нишу и његовог суровог гашења на Младенце 2010. године, још неко време сам био репортер Радио Београда 2, да бих на факултет отишао на позив Департмана за комуникологију и новинарство 2014. Тако да ништа ја нисам спознао, мене је кроз живот водила жеља да писањем и говорењем учиним себе бољим човеком, а свет бољим местом. Преамбициозно, али креативно.

Лепота књижевности?

– Књижевност је ова иста наша стварност, само филтрирана кроз стваралачку свест безброј аутора, тако да је истинитија, боља и лепша од реалног живота. Отуда, из књига, она утиче на људе који читају и мења их набоље. Најлепше од свега је што већином тога нисмо ни свесни, јер и одрасли, као и деца, највише воле да уче кад не примећују да је то учење. А то што неки људи постају све гори, то је зато што бирају медијске садржаје који су прављени за заглупљивање јефтином забавом и простим хумором. Има и лоших књига, филмова, музике, наравно, али као што не желимо да једемо штетну храну, тако би требало да бирамо и оно што ћемо гледати, слушати и читати. И пити, наравно, јер ако се нешто зове пиво, то значи да је питко, добро и здраво за пиће. Тако треба бирати баш све!

Лепота новинарства?

– Од седамнаесте године, на смеру новинар-сарадник у оквиру усмереног образовања старе Југославије, учили су нас да посматрамо, запажамо и бележимо чињенице и да то буде материјал од кога ћемо градити све новинарске врсте, од вести до чланка, у свим медијским формама. Било да су то новине, радио или телевизија, а данас веб-портали и друштвене мреже, кључно је писати истину, да никоме не нашкодимо, а свима помогнемо. Лепота новинарство је античко тројство на коме почива цивилизација: истина, добро, лепота. Данас делује наивно кад се помене стара реч калокагатија, јер означава да су добро и лепо јединствени. Ја још верујем у то и тако и радим, можда наиван као Нушићеви ликови, рецимо Агатон, што на грчком значи Добрица.

Лепота рада на факултету?
– Одлука да дођем на факултет била је тешка као олово, јер ми се није поново студирало. Докторске студије су теже од основних и мастер студија, неупоредиво, ако се учи и ради по свим прописима. Тако сам васпитан да не идем пречицама, па сам три године посветио полагању испита, две додатном учењу књижевних и теорија медија, а затим још две да прочитам све што је Душан Радовић написао. Резултат свега тога је докторат о његовим текстовима писаним за медије и анализа како један исти текст постаје богатији кад путује са листа папира кроз радио-игру за децу или ТВ серију, на пример „На слово, на слово“. Наравно, нисам пропустио ни легендарну емисију „Београде, добро јутро!“ То путовање приче кроз медије се зове трансмедијалност, а то не морате знати кад стварате или уживате у читању или гледању филма снимљеном по неком делу. Увек се нешто ново добије, нешто изгуби, као и у животу. Награда је огромна, како за љубитеље уметности, тако и за мене: већ десет година имам прилику да студенте учим свему што знам из праксе, а они мене уче стварном свету који боље разумеју од нас старих, аналогних диносауруса у дигиталном свету.

Препорука читаоцима наше колумне – шта да читају у предстојећим зимским месецима?

– Књижевни укус је индивидуалан и треба га неговати и развијати. Најважније је немати предрасуда и читати и домаће и стране писце, јер на свету има много добрих књига. Књига која је мени променила поглед на свет је „Мајстор и Маргарита“ Михаила Булгакова али ремек-дела је много: „Семпер идем“ („Увек исто“) Ђорђа Лебовића, „Уморан од живота и смрти“ Мо Јена, „Прича о љубави и тами“ Амоса Оза, „Деца Волге“ Гузељ Јахине… Али ту су и наши класици, Андрић, Селимовић, Црњански, мада није погрешно ни читати нас савремене писце, било да пишемо бајковито попут Толкина или хумористички попут Капора. Речи су духовна храна. А дух воли и озбиљност и духовитост, само не трпи досаду.

Нишвил? Нека анегдота…

– Много их је, а највећа је што ја грешком водим Нишвил. Давне 2011. године директор Иван Благојевић ме замолио да помогнем глумцу Данијелу Сичу да се припреми за водитељски посао током четири дана, тако што ћу му објаснити шта треба да каже у најавама и на који начин. Када је глумац Београдског драмског позоришта видео да нема чврстог оквира и „закуцаног“ текста, одмах је пресекао: „Ја Вељо не излазим на сцену без тебе!“ Дакле, „Љубав, навика, паника“ на први поглед, као наслов ТВ серије у којој је Сич играо. Сјајан глумац и човек, хвала му што сам наставио да водим Нишвил све до сада. Радио сам једне године и са Сергејем Трифуновићем али њему је било досадно да буде иза сцене, па је одлазио у публику да попије пиво и слао ми поруке да најављујем сам, он ће доћи кад буде ред на музичаре чији опус добро познаје. Тако је и било.

Докторат? Душко Радовић?

– Мала допуна онога што сам већ рекао: изабрао сам Душана Радовића јер је он једини наш књижевник који је писао и за медије, без устручавања. Схватио је да није важна уметничка форма, већ да речи допру до читалаца, слушалаца и гледалаца. Он је рођен у Нишу 29. новембра 1922. године, живео је у Прилепској улици код Железничке станице, а кад је имао четири године тетка Јелица га је лепо обукла и одвела код фотографа, а затим и у биоскоп. То га је толико одушевило да је остао опчињен сликом и звуком, овим другим због локомотива које су пролазиле поред њихове куће и оглашавале се. Отац му је био машиновођа и када су се 1928. преселили у Суботицу, Душко је ту написао и прву песму и заволео књиге. И то је било необично, јер је прва, не рачунајући Буквар, била илустрована књига о Светском првенству у фудбалу 1930. у Уругвају, а издавач је био Ел Гранде Милован Јакшић, голман наше репрезентације. Требало би снимити филм о Душану Радовићу, он је једини писац на свету који је успео да надреализам приближи обичном човеку, његово онеобичавање стварности је генијално. Ја сам његов ситни шегрт, још учим за калфу.

Прве три речи које ти падну на памет када кажем “Град Ниш”?

– Дом, љубав, лепота.

Прве три речи које ти падну на памет када кажемо “Нишка пивара” или “Нишко пиво”?

– Милина, свежина, радост или још другачије: Питко, течно, вечно. У једној реченици: „Поезија у флаши!“
– (Све док не будем излапел пићу пиво које је у Ниш донео Апел!)

За крај – прве три речи које ти падну на памет када кажемо “Веља Петковић”?

– Наиван, смешан, искрен.

p.s.

Дозволићу себи пост скриптум: наиван сам јер свима верујем, искрен зато што су највеће тајне скривене и нама самима, а све остало могу слободно да изговорим. А да сам смешан, то сам сазнао од моје жене која је, када су ме неки људи пред њом хвалили како сам духовит, хладно одговорила: „Није он духовитит. Он је само смешан.“ Сви су се смејали и закључили да је и она духовита као Домановић.

И као пена на пиву, једна песмица:
Нишко пиво,
Здраво живо!
Уз њега бих
Само пиво!

Пардон, пево,
Лепа дјево!
Погледај ме,
Изглед вара!
Али никад
Те не вара
Наша Нишка
Пи-пивара!