УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Светланом Цецом Михајловић

У претходних осам месеци имали смо петнаест интервјуа са сјајним саговорницима и пријатељима наше и Ваше Нишке пиваре. Број Вас, драгих читалаца, који пратите нашу колмну “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ” расте из дана у дан, хвала Вам што нас пратите и што је Ваш избор Нишко пиво.

За ову прилику, поново смо се обрели у кафаниу Кабак и, уз традиционалне специјалитете и Нишко пиво угостили глумицу Светлану Цецу Михајловић, првакинњу драме Позоришта лутака Ниш. Иза ње је дугогодишња каријера обојена сјајним улогама, бројним наградама па смо кренули од самих почетака до данашњих дана. Уживајте и – живели!

Да ли постоји један или више тренутака који су утицали на то да глума буде твој позив?

Прво чега се се сетим, две се слике ту мешају, прва је када сам са сестром развукла један канап, преко њега ставила карирано ћебе, па смо од кромпира, чепова и штапића направили лутке и играли смо “Несрећну Кафину”. То је било то. А друга слика – тек што смо се уселили у зграду у центру Ниша, и ту је био један сандук (који су мајстори користили за алат) и ја сам била најстарија међу девојчицама па сам их окупљала, учила да се извине једна другој, да се лепо дружимо и… Десило се, у једном тренутку, да сам се попела на тај сандук и почела да им причам приче. Тако да, то је за мене била сцена. Сећам се и догађаја из Дома војске, имала сам шест и по година, имала сам хаљиницу од црвеног креп папира, наш шест девојчица је имало улогу лутака. Тада се већ назирало да ће сцена бити моје опредељење.

А касније, кроз основну и средњу школу, драмске секције и слично?

Била сам стидљиво дете али, сећам се, волела сам да пишем песме. Такође, певала сам у хору. Нисам учествовала на такмичењима, уосталом – нисам била фаворизована од стране наставника. У шестом разреду било је једно такмичење “Ластавица” из Сарајева и читава Југославија добила је тему – требало је обрадити по пет књига и ја сам била друга у целој земљи. Награда се састојала од 10 књига са потписима писаца. Дакле, било је питање хоћу ли се бавити писањем, певањем или глумом а овде сам све тако лепо спојила.

А почетак у Позоришту лутака Ниш?

Са осамнаест година сам отишла у КУД Абрашевић. Тамо је била и драмска секција, хор и рецитатори. Сећам се да смо четири године заредом били државни прваци у рецитовању, игри и речи. Концепт је био такав да смо нас неколико чланица КУД-а правили рецитале са неколико војника и старешина. Путовали смо у Тузлу, Пазову, свуда по бившој Југославији. То се приказивало на РТС 2. И ето, ми Нишлије (којима чистота говора “наводно” није блиска) побеђивали смо четири године заредом. Сећам се да смо, давно је то било, добили награду “Смели цвет” у Књажевцу. Тако да, о луткама у позоришту ја тада нисам знала ништа али сам имала велику жељу да играм. Зато сам конкурисала и ушла сам у ужи избор. Радили смо са уметничким директором Борисом Мркшићем. Доносио нам је књиге о луткарству, радили смо на сцени, започели рад на представи “Пошла кока на пазар”, то је све било јако лепо. Касније сам прешла у Студентско позориште, тада се звало “Вељко Влаховић”. Тамо сам радила са Мирхадом Хадијем Курићем, играли смо на Брамсу, на Звездари итд. Након тога, дошла сам на аудицију у Позориште лутака. У конкуренцији од четрнаест девојака ја сам прошла, и сећам се свега као да је јуче било.

Сећаш ли се тренутка када су ти саопштили да си прошла на аудицији?

Да, и тога се сећам. Тада сам радила у једном бутику у центру града и Тимошенко Милосављевић, тај добри дух, дошао је до бутика и рекао ми се нада да ме више никада неће виђати у том простору већ искључиво у позоришту. Тада је кренуо мој пут, а ја сам била наоружана упорношћу и љубављу.

Можеш ли за наше читаоце да издвојиш неке омиљене представе и улоге у којима си учествовала?

Увек се нешто издвоји, нећу рећи као неки да су све улоге моја деца и да не могу да одаберем омиљене. Улога бабе Полексије из представе “Царев заточник”, то је лутка коју водимо нас троје. То је бака са грбицом, јака – буквално сам рекла лутки “Ћераћемо се ми!”. То је и сјајна представа, ми смо за једну сезону донели у Ниш 26 награда. Ја сам добила четири, Неша Галија четири, Зоран Лозанчић за режију… Волим и “Лепотицу и звер”. Тада сам први пут добила асистенткињу, то је сада моја драга колегиница Јелена Ђорђевић. Волим и Дороти из “Чаробњака из Оза”, Муцка из “Три прасета”, “Малог принца” где сам играла лисицу. Има још улога, наравно. Оно што ме је сада испунило радошћу јесу три улоге у “Бајци о Ноћурку и Даници”. До сада нисам радила сенке, а дошао је и млад редитељ који је унео свежину, сви смо пристали да се са њим играмо и истражујемо. Посебно ми се допада како завршавамо представу. Ја знам да ће театар преживети све. Показали смо да је довољно да имамо текст као полазиште, редитеља који има идеју и глумце који су вољни да се са њим играју. Много лепо смо маштали. Људи нас виде огољене на почетку па, кад зађемо иза платна, настане магија. Нисмо имали сенке које говоре. Кад се све то заврши, подижемо платно – и видите нас напред, са лампама које су извор светлости. То ми је баш пријало.

Омиљени редитељи и омиљене колеге и колегинице?

Волим млађим колегама да причам о старијим колегама, које они нису имали прилике да сретну. Сећам се Шефа, Шире, Мите, Боже Миливојевића, Деске Крстовић, па Жижа, Биља и Тања, сјајне колеге и колегинице. Најдражи редитељ ми је Зоран Киза Лозанчић, он ми је показао да је дар најважнији. Били смо као бата и сека, живели смо театар. Отишао је прерано, могао је још много тога да нам пружи. Други редитељ је Кокан Младеновић, он је радио код нас представу “Бетмен и луткар” – сјајна прича. Дошао је код нас веома млад – имао је 27 година. Његов тата је у то време имао своје приватно позориште “Виџина деца”. Некад је Ниш имао смотру аматерских позоришта и 5 или 6 аматерских позоришта. То је било прекрасно. Још неко ко ми је много драг је Србољуб Луле Станковић, синовац Боре Станковића. Он је код нас радио “Плаву птицу”. Даље, Никита Миливојевић. Сарађивала сам и са редитељима из Чешке, попут Ивана Пилног, па Владимир Лазић, један редитељ велике енергије. И сада, апропо енергије, млади редитељ Растислав Раша Ћопић, који ме подсећа на господина Лазића. Захвална сам Богу на свему томе.

Најсрећнији тренутак у том позоришном животу?

Рецимо, да поменем поново “Три прасета”. Добили смо невероватан аплауз на фестивалу у Котору. Кад је дошао тренутак проглашења победника, сећам се да ми је професор Радослав Лазић из жирија поставио питање везано за глумце који играју у представи. Ја сам сутрадан из Ниша сазнала да сам добила награду, јер су моји видели списак лауреата на РТС-у. Награду ми је донела улога Муцка из представе “Три прасета”. У глумачком делу награда је дошла у руке друге Светлане, наше познате глумице Светлане Цеце Бојковић.

Три речи које ти падну на памет када кажем град Ниш?

Река, Загрљај, Боје.

А кад кажемо глума, Позориште лутака?

Бескрајни осећај среће, Заједништво и Креација (Машта).

Нишко пиво?

Дружење, Добра храна, Трајање.

Разговор водио и приредио:

Милош Петковић