УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА МИЛАНОМ РАНЂЕЛОВИЋЕМ

Вођени крилатицом да је “Историја учитељица живота”, у овом издању колумне “Уз криглу Нишког” позвали смо историчара и филолога др Милана Ранђеловића, научног сарадника Иновационог центра Универзитета у Нишу, аутора и приређивача едиције “Записи о Нишу” и човека који проучава историју Ниша и околине првенствено у османском периоду.

Обрели смо се у кафани Кабак да, уз специјалитет куће “Бакино паниче” (које се састоји од чаробаџијског, телетине под сачем и врата на кајмаку) и (овога пута) точеног Калфу заподенемо причу која ће вас, сигурни смо, заинтригирати.

Живели, уз Нишко у Калфу.

Уживајте!

Милане, можеш ли да се вратиш у прошлост (што иначе често радиш) и са нама поделиш тренутке када си се заљубио у историју и донео одлуку да то буде твој животни позив?

Као неко ко је био клинац осамдесетих, одрастао сам читајући књиге и гледајући гомилу филмова са темом епске фантазије. Верујем да је то код мене подстакло прво интересовање за прошлост. Питао сам се где су ти наши замкови, витезови и јунаци? Како то да се у неким градовима у Европи та прошлост види, а код нас не толико? Историја је била димензија која ми је дала одговоре на сва та дечачки наивна питања, те сам је заволео и пре него што је за мене постала школски предмет.     

Како је текао твој развојни пут од средњошколца до онога што си данас?

Гимназију „Бора Станковићˮ уписао сам делом због породичне традиције, а делом и због намере да се у животу бавим неким базичним предметом; у мом случају то је требало да буде српски језик, пошто сам у основној школи волео да пишем. Међутим, имао сам среће да ми је у гимназији пуно предмета ишло од руке, па сам, као сваки тинејџер, размишљао које студије да упишем и завршим, „шверцујућиˮ се кроз неки таленат који већ имам, како не бих морао много да учим. Историја је била природан избор (смех).

            Основне студије историје завршио сам на Филозофском факултету у Нишу, али са даљим школовањем нисам одмах наставио. Потреба да истражујем једноставно била је исувише јака, да сам у том периоду желео само да што више пишем и конкретно се бавим темама које ме интересују. Зато сам време између основних и докторских студија провео радећи у готово свим установама у Нишу које се баве науком и историјом, од Историјског архива и Народног музеја до кабинета градоначелника Ниша, где сам био сарадник у тиму за афирмацију наше локалне културно-историјске баштине. У овом периоду провео сам и краће време у Француској, где сам изучавао механизме које музеји, архиви, туристичке организације и локалне управе од Азурне обале па до Шампање и Бретање користе за промоцију своје локалне културно-историјске баштине, што сам касније и у Нишу примењивао. Тако срећне околности, да стичем искуство у телима која се прошлошћу баве у различитим форматима и са различитих перспектива, верујем да су биле кључне да се устројим у научника чија су интересовања била јасно дефинисана и који је своје идеје знао како да оствари. Ниш и јужни део Централне Србије у османском периоду (1386–1878) већ је био домен којим сам се бавио и по којем сам био познат, па су докторске студије након тога биле само „шлаг на тортиˮ. Филолошки факултет у Београду био је права установа за мене, јер су ту предавали стручњаци из области које су ме највише интерсовале, па је било логично да ме и тамо има. Данас, као научни сарадник Иновационог центра, сарађујем са колегама из свих установа културе и науке у граду, бавећи се оним што највише волим и налазећи начине да видљивост Ниша чиним што већом, али и да подижем свест наших суграђана о важности бриге о нашем граду. 

Како си изабрао период којим ћеш уже да се бавиш, и зашто? Да ли је можда он изабрао тебе?

На Филозофском факултету имао сам среће да скренем пажњу на себе једном од највећих ауторитета на Балкану за османски период, проф. др Еми Петровић (тада Миљковић). Верујем да је то било зато што се видело да свој позив јако волим и нисам се либио да питам све што ме интересује. Колеге су умели да се шале како сам чак и на испитима ја био тај који је професоре више питао и тражио смернице, него што су они истраживали границе мог знања (смех). Вероватно да је ова моја студентска „лежерностˮ утицала на то да моја менторица у мени види потенцијал, те је још као студента почела да ме спрема за неког ко ће се развојно бавити науком, као истраживач, а не као предавач, у просвети. Ту сам већ почео да нагињем ка османском периоду. На прву, многим студентима овај период делује досадно и мрачно, јер сматрају да се своди на зулуме, харач и понеки устанак, што је погрешно. Реч је о периоду који јесте био мучан за наш народ, али у коме је створено све оно што сматрамо нашом данашњом културом, друштвом и националним идентитетом. Што се тиче Ниша, читање литературе о овом периоду довело ме је до закључка да се о јужном делу Централне Србије практично недовољно зна и пише. О Нишу такође. Деловало је као да су се сви догађаји од националне важности за нас дешавали негде другде, у Босни, Шумадији, Београду, на Косову, да је наш регион био у црној рупи некакве неважности. Опуси локалних историчара били су богати, али махом су се тицали општепознатих ствари, са мало излета у појединости везанe за конкретне догађаје. То ми је, као човеку из струке и великом локалпатриоти, јако сметало. Зато сам решио да своју каријеру посветим истраживању историје мог родног града и крајева који гравитирају ка њему. Тако сам зaшао у terru incognitu која је била прелепа и којом се бавим већ двадесет година.

Ниш има пребогату историју, то је општепознато. Можеш ли са читаоцима наше колумне да откријеш неке мање познате историјске догађаје, нешто што је и теби посебно занимљиво и вредно пажње, да се не заборави?

Најчешће питање у мојим интервјуима (смех). Заправо – не, не могу да издвојим. Прво, Ниш спада у јако старе европске градове; постоји у континуитету чак два миленијума као формиран град, не као село које тек еволуира или путно свратилиште. Подједнако важно, Ниш је у свим епохама европске историје био важно место овог региона. Све то предодредило га је да увек буде у жижи, чак и индиректно, великих историјских процеса који су се дешавали око њега. Другим речима, наша историја је пребогата те, због афинитета читалаца/слушалаца, немогуће је филтерисати шта је важно, а шта не. Зато је најзанимљивије и најбоље кроз његову историју кретати се „системом лабавих асоцијацијаˮ, како ја волим да кажем, па мало помињати нешто из ове епохе, мало из оне. Да не будем баш штур, казаћу да је фокус мојих тренутних интерсовања модернизација Ниша под Османлијама у 19. веку, на коју се надовезује каснија епоха европеизације под Обреновићима. То је јако занимљиво и недовољно истражено. Много наших људи не зна да је тзв. вестернификација Османског царства у 19. веку кренула из Ниша, као друштвена подлога на коју се Мустафа Кемал Ататурк својим реформама Турске касније надовезао. Да смо у 19. веку у Нишу под Османлијама имали Французе за телеграфисте, Немце за механичаре, парне млинове на Нишави, гасну расвету на сокацима, да су Срби чорбаџије наручивали уља на платну из Француске, имали салоне од махагоније и још пуно тога. Наравно, ово је само један мали део. Будемо ли ишли даље у прошлост, наћи ћемо још пуно оваквих пикантерија о којима врло радо говорим на својим туристичким турама.     

Које су, по теби, најзначајније историјске личности које су потекле из Ниша, и оне оштепознате (по којима се зову улице и школе) али и оне помало запостављене?

Научни мото којим се водим је „од мање познатог ка непознатомˮ, тако да бих део који се односи на већ познате личности прескочио. Користим прилику да нагласим чињеницу да Ниш у својој прошлости није увек био етнички хомоген, да кажемо српски, те је много људи који не припадају нашем народу, али потичу (или су били везани) за Ниш, допринело историји овог града. Да пођемо само од тројице римских императора у антици. Када у корпус заслужних Нишлија будемо убројали и друге који не припадају нашем народу, онда тек можемо да сагледамо праву цивилизацијску вредност Ниша. Дакле, ту су поменути императори (Север II, Кoнстантин I, Кoнстанције III), читава плејада епископа нишких, заплањских хајдука из 18. и 19. века, башкнезова Ниша за време Османлија (познати су поименце само двојица), вође велике Нишке буне (1841), чланови чувеног Комитета 1874, бројне чорбаџије – ктитори богомоља у Нишу и околини у 18. и 19. веку. То су све људи од којих тек треба да стварамо институције и њима подвлачимо нашу регионалну аутентичност. Било је и познатих Турака: нишки кадија Сумбулзаде Вехби (18. в.), тзв. „Маркиз де Сад са Оријентаˮ; касније, великани младе Турске републике – турски Алеска Шантић, Намик Кемал, нишки је зет; Јахја Кемал Бејатли, књижевник, дипломата и оснивач Државног универзитета у Истанбулу, по мајци је Нишлија; генерал Џевдат Абас Гирер, лични ађутант самог Кемала Ататурка и председник Турског парламента у међуратном периоду, рођен је у Шуматовачкој, иза Бановине. У Нишу је и похађао основну школу. Зачетних савременог турског новинарства Ахмед Мидхат ефендија школовао се у Нишу. Такође, ту је и највећи бечки банкар прве половине 19. века, нишки Цинцар Ђорђе Сина Млађи. Њега је отац, Ђорђе Сина Старији, одвео из Ниша у Беч крајем 19. века, када су за време Кочине крајине српски фрајкори допрли до Ниша и запалили палисаду, претећи да униште читаву варош. Ово је побројано само овако, из главе. Што се тиче веза са „белим светомˮ, помен Ниша документован је у преко 500 наративна записа путописаца из готово свих европских земаља, а и шире. Многи од тих људи били су у својим земљама великани из разних области. Другим речима, сама историја Ниша је буквално његова дипломатска веза са целим светом. То је оно са чим ми располажемо, а што нисмо чак ни најмање искористили.  

Реци нам нашто о твојим књигама “Записи о Нишу”, колико си дуго скупљао грађу, истраживао? И зашто би сви у Нишу требало да је имају у својој библиотеци?

„Записе о Нишуˮ замислио сам као збирку преведених и коментарисаних наративних извора о Нишу насталих у периоду од 269. до 2000. године. Реч је о капиталном делу планираном у четири књиге, које првенствено треба да служе младим истраживачима као помоћно средство у истраживањима и лаицима који са више детаља желе да сазнају о прошлости Ниша. У питању није научна синтеза, већ наративни материјал преведен на српски језик, који сам коменарима појаснио. Прве две књиге, које покривају периоде 269–1877. и 1877–1914. године, већ су објављене, а тренутно је у припреми трећа, о Нишу у Првом светском рату, чије ће промоције кренути за свега пар недеља. Намера ми је била да Ниш учиним најдокументованијим градом у Европи, компилујући одломке из записа намерника који су у прошлости боравили у нашем граду. Ту је моја мисија успела. За сада опус збирке чини невероватних 500 записа, с тим што још 200 њих улази у обзир за проширена издања. Дакле, заиста невероватан број. Прва књига изашла је давне 2013. године и постигла је велики комерцијални успех, што је право чудо када је у питању научна литература регионалног карактера. Друга књига увећала је језгро љубитеља историје Ниша и утицала на веће интересовање за прошлост нашег града у земљи и окружењу. Десет година након тога, ево, „Записи о Нишуˮ су институција, наслови високе цитираности у нашем научном свету и чест поклон Нишлија својим гостима, што ми је нарочито за понос.

            Приређивање грађе овакве врсте немогуће је да буде наменско, јер би онда било јако тешко. До нових записа и сведочанстава о Нишу долазио сам увек посредно и спонтано, бавећи се другим темама у одређеном тренутку, а успутне белешке о Нишу остављао сам по страни. Изворима о Нишу бавим се од 2009. године и надам се да са тим никада нећу стати, у смислу да ће ме контакти и интерсовања до краја живота водити до нових, старих записа о нашем граду и, можда, до неких нових истина које су нам за сада непознате. Верујем да за истраживача који је тек зашао у четрдесете године живота то представља већ довољно велику научну заоставштину.      

Често водиш и туристичке туре. Реци нам, како су оне конципиране?

Dulce cum utili (смех). Од колега у Француској научио сам пуно о томе како историја може лепо да се претвори у занат и примени на племенит и користан начин. Неко то више воли да ради кроз пројекте – ја сам се одлучио за рецептивни туризам. Када конципирам своје туре увек се водим намером да се што више удаљим од уопштених текстова које људи наилазе на Википедији или туристичким брошурама. Позивам се на аутентичне и валидне научне податке (који нису сувопарни и стерилини), а који у поднебљу као што је Балкан, где сви делимо мање-више исте археолошке слојеве, особености једног места заиста подвлаче на начин да се разликује од других места у окружењу. Позиција научника помаже ми у томе да увек будем ажуриран новим сазнањима, што је фактор који највише привлачи и интригира клијенте. То је нарочито захвално код туриста који долазе ван региона и који су, испрва, према историји Балкана индиферентни. 

            Иако су занимљив зачин локалним причама, држим се даље од „бапских причаˮ и непроверених предања, те је научност увек подвучена у причама иза којих стојим. Сматрам да нам је историја града довољно занимљива да је не треба „допуњаватиˮ. А ту је, наравно, и гомила куриозитета (смех).

Колико је овај мој приступ до сада био успешан доказује и то што је моја матична кућа, Иновациони центар, оформио наменски тим у коме се бавимо презентацијом и промоцијом културно-историјске баштине Ниша и јужног дела Централне Србије. То ме нарочито чини поносним и предвиђам у скорој будућности још више људи и тела која ће се бавити промоцијом нашег града у туристичке сврхе.  

Које су прве три речи које ти падну на памет када кажемо “Град Ниш”?

Историја, добри људи, понос

А прве три речи када кажемо “Нишка пивара” или “Нишко пиво”?

Мирис куваног пива од ког се гладни (смех). Ја, као рођени „Пиварацˮ са Апеловца, детињство памтим по летњим ноћима када се у Пивари кувало пиво, а цело насеље невероватно мирисало на јечам. Мислим да нема детета у Апеловцу коме тај мирис није отварао апетит.

Међутим, ако морам да издвојим три асоцијације, нека то онда буду: традиција, квалитет и локалпатриотизам. 

И, за крај, прве три речи за “Историју Ниша”?

То је бар лако – историја Ниша је динамична, пребогата и невероватно занимљива.