УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА МАРКОМ ВАСИЋЕМ

Нови гост и нова прича у нашој и вашој колумни Уз криглу Нишког. Имали смо задовољство да обавимо разговор са посве уникатним гостом, др Марком Васићем, који је чест и радо виђен гост у нашем Нишу и лауреат награде нишког фестивала фантастике “ЗмајКон” за изузетан допринос фантастици у Србији и региону. Иначе, др Васић је толкинист, један од највећих познавалаца Толкиновог живота и дела, колекционар и предавач али и заљубљеник у Ниш па смо га, уз Нишко пиво и Калфу, угостили у пивници Beerblioteka.

Уживајте!

Када је почело интересовање (али и озбиљне истраживање) када је Толкин у питању?

Има томе сада скоро већ десет година, када сам пожелео да одем даље од „Силмарилиона“ и препустио се истраживању Историје Средње земље –  дванаестотомне збирке Толкинових недовршених верзијâ легенди које је његов средњи син Кристофер објављивао у континуитету од 1980. до 1996. године. Тамо сам открио различите облике Толкиновог космогонијског мита који се нису могли пронаћи у званичним издањима, постао опчињен њима и „натеран“ да још даље и шире истражујем, пре свега Толкинову биографију, а онда и литерарну грађу која га је инспирисала да створи сопствени легендаријум и секундарни свет.

Сећате ли се првих предавања која сте одржали, које су биле теме и какве су биле реакције публике?

Наравно. Тематика је била везана за митолошке паралеле у „Силмарилиону“ где сам укрштао сличности из митологија света са Толкиновом. То предавање сам први пут одржао на Фестивалу фантастике у Београду, а затим и на првом нишком Фестивалу те на опатијском фестивалу „Либурникон“.

Зашто Толкин? Сигурно је много разлога, довољно је поглеати његов опус (Силмарилион, Хобит, Господар прстенова итд) али шта је оно што је вас понајвише привукло?

Привукла ме Толкинова даровитост да у садашњем времену створи нешто што одише духом прошлости а није извештачено и „мртво“, већ је тај његов секундарни свет итекако једна жива потка која се пред читаоцима одвија попут неког текста из одличног историјског уџбеника или историјског романа заснованог на истинитим догађајима. Даље, привукла ме раскош његовог литерарног израза и архаичност коју изузетно ценим у литератури и трагам за таквим штивом. Толкин је спојио лепоту и драж средњовековних епова и донео их савременом читаоцима да у њима уживају и откривају даље све то из прошлости што је и сâм Толкин волео да чита.

Општепознато је да сте велики поштовалац Толкинових књига али нисте и филмова Питера Џексона. Можете ли нам објаснити зашто?

Зато што сматрам да је филмовање књига један изузетно себичан потез који ће књиге свести на једну границу, након које више ниједна генерација која ће доћи у наредним годинама неће моћи да замисли ликове на сопствени начин, него ће им увек у подствести бити ликови глумаца који су играли у филму, колико год се правдали да није тако. Неки кажу да је филм допринео додатној популаризацији књигâ. Ја бих рекао да је то медвеђа услуга. Доброј књизи није потребан такав вид „рекламе“. Уосталом, нису ни све књиге написане да буду доступне баш свима. Неке захтевају да буду откривене искључиво читањем, а не пасивним посматрањем редитељеве замисли коју је приказао на великом платну.

Шта бисте читаоцима наше колумне препоручили за читање, уз обавезна Толкинова дела?

Дантеа, увек. Опчињен сам његовим делима исто колико и Толкиновим. И не само „Комедијом“: има Данте и врхунских филозофских трактата и римâ. Поред Дантеа, препорјучујем увек и „Бесног Орланда“ Лудовика Ариоста – још једног Италијана који је живео и стварао нешто касније од Дантеа – у ренесанси. На крају, препорука је и велшки „Мабиногион“ који је инспирисао Толкина на много пољâ.

Шта за вас представља награда “Минас Едел” и шта нам можете рећи о нишком фестивалу фантастике Змајкон чији сте стални гост?

Та награда ми је изузетно драга и једини је документ те врсте који држим урамљен поред узглавља. Она ми је показатељ колико је Ниш један диван домаћин и организатор фестивала, колико брине о свим детаљима који се тичу тематике коју баштине и колико су им важни гости/предавачи који нису тек насумично одабрани да се тамо представе, већ по заслугама које је уређивачки одбор фестивала добро проценио. У Нишу се осећам као да сам у гостима код најдраже родбине, и то није фраза.

Миљеник сте нишке публике. По чему се она разликује од публике у неким другим градовима у региону?

По отворености и непосредности. Када желе да питају – поставиће питање. Када им се нешто не свиђа – рећи ће то на овај или онај начин. То чини предаваче бољима, јер је повратна реакција публике јако важна. Нишлије се не додворавају ником, тако да сваки комплимент знам да је од срца и свака „замерка“ има утемељење.

Које су прве три речи када кажемо “Град Ниш”?

Другари, старина, слобода.

Прве три речи када кажемо “Нишко пиво”?

Традиција, сочност, питкост.

Прве три речи када кажемо “др Марко Васић”?

Барбатус, Толкин, библиотека.