УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ЈЕЛЕНОМ И ВЛАДОМ (БАНКЕР РАДИО) 2

Има ли вас који бар део дана не улепшате слушајући њихове гласове? Има ли вас који и због њих не слушате Банкер радио, било на послу, у омиљеном кафеу, у ауту или код куће?

Гости у нашој колумни “Уз криглу Нишког” су радијски водитељи са “Банкера” – Јелена Ђорђевић и Влада Станојевић. Угостили смо их у кафани Кабак да, уз сјајну клопу и точено Нишко пиво, направимо причу за уживање, што са њима није нимало тешко. Шта су нам све рекли, можете открити у наставку текста. Након Јелениних одговора, сада објављујемо и причу са Владом.

Уживајте!

Можете ли да се присетите првог тренутка када сте пожелели да се са радија чује ваш глас и да посао радијског водитеља буде ваш животни позив?

Не могу да кажем да се десио тај конктретни тренутак, везан баш за радио, али од детињства, првих представа у обданишту, школи, рецитаторства, нека жеља за јавним наступом је постојала. Ни студије журналистике нису биле први избор, али је касније све некако дошло на своје и након краћих младалачких лутања, најпре сам се крајем својих двадесетих нашао на телевизији, касније био у ПР-у, а на радију сам се нашао на позив пријатеља и сарадника до тада, власника Банкер радија Марија Радојковића, пре 6 година, и тада је кренула и радијска авантура.

Како је текао ваш пут од сањара до онога што сте данас (и где сте данас)?

Данас сам сањар са стажом, који добро знам да кад снови стану ту стаје инспирација која је важна за сваки дан, па тако и да нас држи живима. И ту не мислим на велике снове, мање је важно код снова да буду велики, важно је да заиста буду наши. Лако се људи полакоме да сањају туђе остварене снове, без много интроспекције, машећи неке унутрашње знаке шта је оно што их заиста чини срећнима, од малих до крупнијих ствари.

Шта је, за вас, Банкер радио?

Компанија која је показала да медиј који је од многих проглашаван мртвим и медијем прошлости (мислим на радио), да је заправо итекако жив. Као и да се на медијском плану и у Србији могу да раде јако квалитетне ствари и ван престонице, што није чест случај, па је тако и етар у целој Србији готово препуштен националним станицама. Банкер је ту светао пример да може и другачије.

Какву врсту популарности доноси посао радијског водитеља на слушаној радио-станици, можете ли са нама да поделите неку анегдоту?

У односу на популарност коју доноси телевизија, ова радијска популарност карактеристична је по томе што људи додадно имају осећај да вас познају, када се сретнете. Кад препознају глас, или већ знају да сте то ви. Таксисти, људи у радњама, занатлије, па и полицајци – једном ми је један након што је погледао документа вратио саобраћајну и возачку и пожелео да се “добро владам” а Владање је био назив моје емисије.

Шта је оно што вам се, код вашег посла, највише допада?

Иако се на модерном радију мање говори, у односу на некадашњи радио, иако је мање приче а више музике – и у том формату овај посао оставља доста простора да се остави лични печат. Да се о разним животним и свакодневним темама, говори из сопственог, људског угла, још ако то умете да урадите довољно добро и веродостојно, и ако умете да у томе уживате и забављате се, па вас за то још и плате –  мислим да је то оно што ми се допада.

Зашто је важно да радио опстане, нарочито у ери у којој доминирају “визуелни типови”?

Због нас који смо некада били лепи а сада смо само харизматични (смех). И даље важи она стара да се мушкарци заљубе гледајући, а жене слушајући, тако да нису баш сви постали тако визуелни, баш као што и женски глас уме да буде јако сензуалан. Са друштвеним мрежама и радио је добио своју “визуелност” па се и то ипак променило, нисмо тако невидљиви.

Ко су вам и зашто најдражи гости у вашим емисијама?

Мислим да немам “најдражу категорију” гостију. Баш као и са познатима, и разговори са условно речено “обичним људима” знају да испадну јако интересантни, нарочито ако умете да их опустите пред микрофоном, а ја волим да држим до тога да имам тај дар, и искуство за то. Одговор би могао да буде – сви они гости који са којима се деси та међусобна инспирација и надахнуће и после разговора пред микрофоном осећамо се као да смо поседели на некој лепој кафи или пићу.

Одакле црпете енеригију за то што радите и колико је тешко одржати концентрацију и све оно што иде уз то?

Без концентрације не може, никако. И она је та која црпе енергију, фокус који мора да се има. На модерном радију си сам. Нема тонца, помало си као “хоботница” у студију. Али леп програм који се направи, емоција која оде у етар, сомех који се врати, то пуни батерије.

Шта нам можете рећи о другом саговорнику из овог интервјуа?

Не зна се да л’ је више воле људи или животиње. Неки је зову Зелена, иако је црвена, а у л.к. јој пише Јелена. Много енергије у чврстом паковању које траје, а на ту комбинацију ретко ко је имун.

Препорука за добар филм, књигу и песму/бенд?

Омнибус филм више славих редитеља – Сва невидљива деца, Николо Аманити – Долазим по тебе и водим те са собом, Pearl Jam

Савет младима који би да крену вашим стопама?

Пробајте што више ствари, ако вам се медији и даље чине недољивим – добро дошли у велики циркус. Слушајте старије, али и себе.

Које су прве три речи које вам падну на памет када кажемо “Град Ниш”?

Кућа, тврђава, живот

А прве три речи када кажемо “Нишко пиво” или “Нишка пивара”?

Двориште, лето, комшије

И прве три речи када кажемо “Банкер радио”?

Прави нишки радио