УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ДР ДЕЈАНОМ ОГЊАНОВИЋЕМ

Лети су интервјуи и разговори у нашој колумни пријатнији уз хладно Нишко (или Калфу), а ми смо један такав договорили у кафе бару Лењивац где смо уз Нишко и клопу из оближњег ресторана Јастребац угостили једног посебног госта.

У питању је др Дејан Огњановић, српски писац, књижевни и филмски критичар, уредник, преводилац и есејиста. Дејан је први у Србији и региону одбранио докторску дисертацију у целости посвећену жанру хорора – поетици хорора и важи за водећег познаваоца хорор жанра на Балкану. Један од повода за овај разговор била је награда „Миодраг Булатовић“ која је недавно, у Подгорици, додељена управо Дејану, за његов роман „Задушнице“. Шта је све то занимљиво Дејан имао да нам каже и какве нам је препоруке сервирао, можете прочитати у наставку…

Живели!

Дејане, можеш ли да се вратиш на прапочетак твоје приче и присетиш се шта је све то утицало да тако дубоко зађеш у хорор жанр и учиниш га сопственим позивом?

= Прапочетак се дешава у врло раним 1980-им, када су ме бајковито-страшне приче моје баке по мајци и деде по оцу заинтересовале за ту врсту пријатне страве. Затим су биле тзв. „фантастичне приче“ у Загору и Киту Телеру. оне су ме такође интригирале у правцу језивих бића и догађаја (реализам и каубојци ме никад нису нарочито занимали, али чудовишта и ванземаљци – обавезно). Ствар је дефинитивно запечаћена када сам са 9 година гледао циклус „Карика која недостаје“ посвећен хорор филму на ТВБГ, на крају којега је била приказана и НОЋ ВЕШТИЦА. У њу сам се сместа заљубио и до данас га сматрам једним од малог броја савршених, беспрекорних хорор филмова. Са тим филмом сам схватио: „Хоћу још овога!“

То што се тиче фановског угла. Не памтим тренутак у којем сам одлучио да ми то буде и позив, тим пре што сам знао да не постоји код нас, а ни у свету, „катедра за хорор“, па тиме ни ја нисам, како ме многи зову „доктор за хорор“, него сам доктор књижевних наука на Филолошком факултету у Београду, где сам одбранио рад о „Историјској поетици хорор жанра у англоамеричкој књижевности“ (касније га је објавио Орфелин под насловом ПОЕТИКА ХОРОРА). Можда ми је на неки начин и учињена услуга када сам, после 10 година рада на Англистици ФилФака у Нишу отуда отеран од стране професорке којој су напрасно засметале моје амбиције, па и објављене књиге у том тренутку. Пет година касније почео сам сарадњу с Орфелином, и од тада историја хорора у Србији више није иста…

Студије си крунисао докторатом због ког те људи знају и као „Доктор Хорор“. Шта је оно што би посебно истакнуо када је тај период твоје каријере у питању?

= Истакао бих да ми је ментор на докторату био један од најугледнијих англиста и уопште најцењенијих интелектуалаца у овој земљи, проф. др Зоран Пауновић, и да сам одбраном тог доктората јасно оборио оптужбе моје бивше професорке, само три године након што сам отеран са ФилФака у Нишу, да ли сам вредан и вредим ли шта. Није тај период био ни весео ни лак: остао сам без посла после 10 година, безуспешно сам покушавао да се запослим на неком другом факултету, и то је трајало пет година, док ми Orfelin није бацио појас за спасавање. Данас толико уживам у том раду да сам одавно напустио амбиције да се враћам тужном академском животу Србије.

Аутор си неколико запажених романа, попут „Наживо“, „Заводник“ и недавно награђени „Задушнице“ итд. За оне који не знају, којим се темама бавиш у својим прозним делима? И који би роман препоручио за неког ко се први пут сусреће са твојим причама?

= Трудим се да изненађујем и самога себе, а пошто се лако и брзо угњавим читајући или гледајући туђе, трудим се да и у својим романима и причама изненађујем и себе и публику. Из тог разлога, не знам постоји ли једна заједничка тема мојих књига, али оно што их спаја јесте дефинитивно то да се сви дешавају у врло јасно и реалистички описаном овдашњем, српском окружењу, и да су ужаси о којима пишем чврсто, нераскидивно повезани с овдашњом прошлошћу и садашњошћу. Дакле, може страва да буде везана за нашу фолклорну традицију и народна веровања, као у ЗАВОДНИКУ (2014), или за одјек грађанских ратова 1990-их у окултном и натприродном кључу (или је то само аберантна психологија?) у НАЖИВОМ (2003), или то може бити косовски мит и ожиљак од губитка тог виталног дела не само наше територије него и идентитета, у роману ПРОКЛЕТИЈЕ (2022), или то може бити, као у ЗАДУШНИЦАМА (2023) гротескно-црнохуморна брутална сатира на пакао у којем живимо последњих година у све више зомбификованом народу и све огољенијој диктатури режима. За оне који хорору нису нарочито склони, или га мало познају, а волели би да пробају, вероватно је најбоље да крену или од ЗАВОДНИКА или од ЗАДУШНИЦА.

Имаш верну публику на твом блогу https://cultofghoul.blogspot.com/ на ком си веома активан. Можеш ли да нам кажеш нешто више о критикама и есејима које пишеш, како из области књижевности тако и из кинематографије?

= На блогу пишем зато што сам резигниран и разочаран тзв. званичним медијима, дневним новинама и недељницима који су одреда изгубили репутацију и смисао и у којима за културу нема места. Штампани медији су ионако у великој кризи, можда и на заласку, а ако бих већ писао за неки, то би било нешто као канадски магазин РУЕ МОРГУЕ, где последњих 15 година пишем приказе и чланке. То је најпрестижније и најпопуларније хорор гласило на свету после ФАНГОРИЈЕ, с тим што РУЕ МОРГУЕ објављује зрелије, аналитичкије текстове, за одраслију публику од ФАНГОРИЈЕ. У сваком случају, где год да пишем, трудим се откривам мање познато, неизвикано, култно, скрајнуто, а не мејнстрим и хитове за које сви већ и без мене знају.

Уредник си у издавачкој кући „Орфелин“ која има сјајна издања. Можеш ли да нам приближиш управо та издања, можда и нагласиш на која посебно треба обратити пажњу?

= Највећа и најбројнија Орфелинова едиција зове се „Поетика страве“ и увелико радимо на њеном 40-ом наслову. Тешко је из тог изобиља одабрати пар наслова, јер различити људи имају различите преференције, па ће некоме више да лежи класични хорор који смо објављивали (Blekvud, Lavkraft, M.R. Džejms, Hodžson, Stivenson) а други ће преферирати савременије ауторе (Ligoti, Ted Klajn, Popi Z. Brajt). Рецимо да је нагласак на књижевној, ауторској фантастици и страви, с тежњом да људима представимо хорор у најбољем светлу, и са мојим опширним и стручним поговорима који бацају светла на њихове вредности. За оне којима је у свести прва асоцијација на реч „хорор“ – секире, ножеви, крв, одсечене главе, ово је идеална едиција да сазнају да хорор може да буде много, много више од тога, и да ни клање ни убијање уопште нису у првом плану, а врло често их нема уопште…

Поред поменуте едиције, уређујем и „Црну мачку“ у којој препоручујем СВЕ: НЕКРОНОМИКОН Х. Ф. Лавкрата, КЊИГУ ЕЈБОНОВУ К. Е. Смита, КЊИГЕ КРВИ Клајва Баркера, као и његов управо изашли омнибус ПАКЛЕНО СРЦЕ & КАБАЛ, с изобиљем оригиналних илустрација домаћих аутора, и мојим исцрпним поговорима.

Мимо свега, озбиљно се бавиш и превођењем. Шта ти је, до сада, било најизазовније, превођењу ког дела си се посебно радовао?

= У последње време све теже постижем да се бавим превођењем јер већ годинама радим на књигама прозе, критике и интервјуа, што на српском, што на енглеском. Због тога у новије време једва стигнем понеку причу да преведем, ако је баш веома волим, као „Тајни сапутник“ Џозефа Конрада. Раније сам с великим уживањем преводио Артура Макена (ВЕЛИКИ БОГ ПАН, окултно-мистичке хорор приче), УКЛЕТА КУЋА НА БРДУ (врхунски хорор роман Ширли Џексон) и МРАЧНЕ БОГОВЕ Теда Клајна, који имају највише блискости са мојим стилом и приступом хорору: помни реализам у који упада, једва приметно, уљез натприродног или зачудног. Можда ме је превод тих прича највише радовао јер од Клајна дотад ниједна није била преведена на српски, а ја сам његове најбоље први и једини донео на српски.

Препоручи читаоцима наше колумне неколико романа из жанра хорора које сматраш да би требало да прочитају…

= УКЛЕТА КУЋА НА БРДУ, Ширли Џексон. MALPERTUI, Жан Ре. СТАНАР, Ролан Топор. НАЖИВО, Дејан Огњановић…

Исто тако, шта препоручујеш од хорор филмова, како старијих тако и новијих…

=Од новијих, TALK TO ME, СУПСТАНЦА, од старијих СТВОР, МУВА, ОСМИ ПУТНИК, НОЋ ВЕШТИЦА, ИНВАЗИЈА КРАДЉИВАЦА ТЕЛА,  SUSPIRIA…

Ми, као друштвено-одговорна компанија подржавамо велики број манифестација, међу њима и Конвенцију фантастике „ЗмајКон“ чији си редовни учесник. Шта мислиш о том догађају и колико је он, према твом мишљењу, значајан за жанр фантастике (и хорора)?

= Апсолутно је важна свака децентрализација, па тако и чињеница да се овако нешто привлачно и уникатно дешава на југоистоку и привлачи не само локалце него и дошљаке из читаве земље. Свиђа ми се отворена концепција која није гетоизирана него, напротив, укључује и хорор и СФ, и филм и стрип, и друштвене игре, козплеј итд, дакле Змајкон ради слично ономе што се и ја трудим у Орфелину: показује широк распон изражајних могућности једног или више жанрова. Због тога сам се радо одазвао сваке године, сваком позиву да дам свој допринос том дешавању.

На чему тренутно радиш, шта можемо да очекујемо од тебе у наредном периоду?

= Трудим се да окончам рад на веома амбициозној књизи ДОЛАЗАК КЊИЖЕВНОГ ХОРОРА: то је својеврсна историја + антологија хорор мисли код нас, која сведочи о рецепцији овог жанра у домаћим књигама и часописима, од почетка 20. века до данашњих дана, значи покривам више од једног века издања хорор прозе и помало теорије код нас и пратим како је то постајао све више прихваћен жанр. Управо ми је у Америци изашла књига SPECTRAL LIGHTS код издавача Chiroptera Press, а пошто смо обоје презадовољни сарадњом, у плану је серија мојих студија о хорору за њих, наравно на енглеском, и наредну би требало да почнем да пишем већ ове јесени, како би била готова до лета 2026. Имам у глави и нови роман, али немам појма када ћу стићи њиме да се бавим, као и другом збирком прича (прва је била ДИВЉА КАПЕЛА)…

Које су прве три речи које ти падну на памет када кажемо „Град Ниш“?

= Ништа, дом, Нишава.

А прве три речи када кажемо „Нишка пивара“ или „Нишко пиво“?

= Домаће, хладно, освежава.

И, за крај, прве три речи које ти падну на памет када кажемо „Дејан Огњановић“?

= Стварно немам асоцијације на самог себе. Али хајде, ако баш мора: ghoul, хорор, писање.