УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ДЕЈАНОМ РАМБОМ ПЕТКОВИЋЕМ
У јеку Европског првенства у фудбалу, док нам врућина шапуће да се освежимо Нишким пивом (или Калфом), обрели смо се у кафани Кабак, где смо дочекали једног посебног госта у нашој и Вашој колумни “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ”.
Он је фудбалска легенда, код нас познат као Рамбо а у Бразилу као Пет. Преко Радничког из Ниша и Црвене Звезде, затим Реал Мадрида, Севиље, Расинга, бразилске Виторије, италијанске Венеције, па редом: Фламенго, Васко да Гама, Шангај Шенхуа, Гојас, Сантос, Атлетико Минеиро итд, Дејан Петковић оставио је неизбрисив траг у фудбалу.
Познат по разорном ударцу и изузетној техници, Рамбо је био мајстор слободних удараца и корнера, стрелац великог броја олимпијских голова, стрелац најбржег гола (са пола терена, за 3 секунде), почасни грађанин Рио де Жанеира и део “Куће славних” на бразилској Маракани, уз Пелеа, Гаринчу, Зика, Ромарија, Фалкаоа, Бебета… За наш сајт, Рамбо је и прогнозирао, пред четвртфинале, ко ће освојити Европско првенство.
Уживајте у разговору, баш као што смо уживали ми. Живели!
Рамбо, да ли можеш да се сетиш када си први пут гледао неку фудбалску утакмицу и, можда, пожелео да и сам будеш професионални фудбалер због ког ће публика долазити на стадионе?
То би било чисто нагађање али могу да ти кажем нешто што знам, а то је да сам касно проходао. Заправо, дуго сам пузио. И онда ми је пријатељ мојих родитеља донео лопту на поклон – са њом сам пузио све док нисам за њом и потрчао. То су били моји први кораци. А што се тиче фудбала, почео сам да тренирам у Мајданпеку, на позив тренера који ме је видео како шутирам лопту. Имао сам тада непуних шест година.
Како те је твој фудбалски путоказ одвео на прву велику станицу – у Раднички Ниш?
У Мајданпеку сам се, као клинац, много истицао, а пошто је отац из Ниша а брат Бобан је већ играо за Раднички, ја сам упркос позивима из Црвене Звезде хтео да идем прво у Ниш. Рекао сам себи да ћу у Звезду да дођем искључиво као првотимац, а не као кадет или омладинац. И тада а и сада много деце долази у Звезду и многи пропадну јер не могу сви да играју, реално. Ја сам издржао тај притисак и отишао у Звезду након Радничког.
Сећаш ли се ко те је звао у Звезду, ко те је гледао, ко довео?
Ја сам у то време играо у три репрезентативне селекције старе Југославије. Дебитовао сам као најмлађи играч за младу репрезентацију, имао сам 16 година и 15 дана, и престигао за један дан Митра Мркелу. Тада је дошао и онај најбржи гол на свету, са центра, за три секунде. Добро сам се калио, било је ту старијих играча који су ме штитили. Када је дошао тренутак да пређем у Звезду ја сам то и желео, иако је то било проблематично време ембарга. Звали су ме и из иностранства али сам желео да остварим дечачки сан, јер сам Звездаш од малена. Иза тога, три године касније, дошао је Реал Мадрид.
Шпанија, један од највећих ако не и највећи клуб на свету и плејада асова који су те тамо дочекали…
Реал Мадрид не може да се пореди ни са чим. Вратићу се на њих, даље ме је пут водио у Венецију, она је била мој избор. Тада је била она несретна агресија на нашу земљу од стране НАТО-а 1999. године, а Венеција је била близу Србије па сам размишљао да будем близу, да могу да помогнем фамилији.
Путоказ је, даље, показао преко океана, у земљу фудбала, самбе и кафе – у Бразил. Како си се одлучио на такав потез? Тада сигурно ниси могао да знаш да ће те играње у Јужној Америци винути у звезде и обележити твоју каријеру…
Ја сам био незадовољан статусом у Реал Мадриду, нисам играо, био сам дванаести играч, мада то није била мала ствар. Финансијски услови су на почетку, када преговараш, после су само спортски, а ја сам хтео да играм. 97. године је био турнир на Мајорци између Реала, Мајорке, Фламенга и Виторије из Бразила. Реал је изгубио од Фламенга 3-0, а Виторија од Мајорке 1-0, па смо играли са Виторијом за треће место. Ми који нисмо почели утакмицу са Фламенгом смо играли, победили 5-1 а ја сам одиграо доста добро, дао два гола, наместио голове и био играч утакмице. Виторија је тада инсистирала да ме доведе, ја сам прихватио и 01. октобра 1997. отишао у Бразил.
У Бразилу нема много иностраних фудбалера, углавном најбољи Бразилци долазе у Европу да играју. Како си ти тамо био дочекан, сећаш ли се неке занимљиве анегдоте?
Данас има нешто више странаца, можда преко 100 њих, а у моје време једва да их је било 30 до 40, и то углавном Јужноамериканаца. Ја, као Европљанин, то им је било чудно, откуд ја тамо. Мој циљ тада је био да одиграм што боље у Бразилу и да се онда вратим назад. Ја јесам одигао одлично и вратио се на кратко али… Бразил ме је освојио. Они су доста слични нама. Воле фудбал, музику, кафу, плажу, жене, воле да не раде, исто као ми (смех). Следећа станица био је Фламенго, клуб који је “Реал Мадрид” Јужне Америке, што тада нисам знао. Фламенго има преко 40 милиона навијача тако да, играти у Фламенгу, то је велика ствар. То сам осетио и у Звезди. Моја идентификација са Фламенгом је највећа, најдуже сам играо, највише титула освојио тамо, имао најлепше тренутке у каријери, постао легенда клуба после Зика који је тамо Бог. И даље сам најбољи страни играч који је играо тамо.
Да ли ти је после било тешко да напустиш Бразил, пошто си играо и у Кини и Арабији?
Ишао сам јер је финансијска ситуација била другачија него данас. Ишао сам јер клубови нису плаћали. Морао сам, осам месеци нисам примао плату. Колики год да је уговор, то јесте био проблем, да бисмо могли да организујемо живот према примањима.
Каријера ти је, у најмању руку, била егзотична…
Јесте. У Кини сам освојио титулу, у Арабији Куп, трофеји ме нису мимоишли.
Који је најбољи играч са којим си играо а ко најбољи играч против ког си играо?
Ух. Тешко да могу да издвојим. У Реалу су били много добри играчи. У Бразилу, тада клинци који су постали сјајни играчи, попут Роналдиња Гауча, он је феноменалан. Затим Адриано. Он је мој клинац, из Фламенга. Играо сам сам Бебетом, а и са Ромаријом али никад у истој екипи и само пријатељске утакмице. Роналдо Феномено је тек посебна прича. И мој идол Зико, са њим сам играо много пута, али као ветеран. Играо сам са Тијагом Силвом у Флуминенсеу, Марселом исто. Играо сам и са Робертом Карлосом. Ето, све Бразилци.
Ко је тренер који је најзначајнији за твоју каријеру?
Највећи утицај имао је Марио Загало. Био је и селектор Бразила. Прве две клупске титуле освојио је са мном у екипи. Дао сам допринос головима из слободњака. Загало је увек причао да сам ја најбољи играч којег је водио и мислим да је претеривао, наравно.
А чувена прича када су рекли да ће Србија и Црна Гора бити првак јер има 23 играча бољих од Рамба Петковића?
То је било 2006. године. Зико је био селектор репрезентације Јапана и питали су га ко је фаворит да освоји Светско првенство у Немачкој и он је рекао: Србија и Црна Гора. Сви су се збунили и питали га зашто… На шта је он дао чувену изјаву: Па ако имају 23 играча бољих од Петковића, значи да су много јаки.
А сећаш ли се колико си Олимпијских голова (директно из корнера) дао?
Званично, осам. Један је поништен и један није био на званичној утакмици. Најважнији је био онај против Атлетико Минеира, а и онај против Палмеираса, тада лидера. Тада смо снимали филм “О Гринго” Дарка Бајића. Он је писао сценарио у току снимања. Писао је: “Постигао је седам голова из корнера”, на шта сам му рекао да не малерише јер бих могао да дам још неки. Само ти дај, још да га снинимо, рекао је Дарко, и то се и десило.
Шта мислиш, ко ће освојити Европско првенство у фудбалу?
Шпанија.
Савет за младе фудбалере који сад улазе у први тим и тек граде каријеру?
Ако су тако млади и имају таленат… Љубиша Рајковић ми је рекао, а тада нисам схватио: То је као када трчиш за возом, ухватиш се за ону пречку а други те гурају, и ти се попнеш. Онда креће борба кроз вагон, ако ниси јак, избациће те. А циљ је да дођеш до локомотиве. Дакле, треба да знају шта хоће, шта им је циљ, као Новак Ђоковић. Много одрицања, много отпорности, жртвовања. И морају много да воле то, да живе то…
Прве три речи које ти падну на памет кад кажем “Град Ниш”?
Раднички, Фамилија… Не пада ми ништа више на памет.
Прве три речи када кажем “Нишко пиво”?
Мало Нишко (њега пијем када дођем у Србију, волим га, али волим да пробам и друга пива, зависи где сам, волим и вина).
Прве три речи које ти падну на памет када кажем Рамбо Петковић?
Надимак (јер сам био млад и јак, мислим да сам га оправдао, борио сам се у земљи фудбала, јужњачки менталитет ми је помогао), Слободни ударци и Корнери. То ме је и прославило мада сам ја више волео асистенције.
