УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Бобаном Вучковићем

Пријатни амбијент кафане Кабак, Нишко пиво и нови разговор за наш сајт и рубрику “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ”, овога пута са Бобаном Вучковићем, писцем и председником Удружења љубитеља фантастике које организује Фестивал фантастике који Нишка пивара подржава од самих почетака. Бобан Вучковић је из медија познат као неко ко нема длаке на језику, неко ко воли Ниш а како је и породично везан за Нишку пивару, имали смо прегршт занимљивих тема за дискусију. Уживајте у питањима и одговорима као у Нишком пиву. Живели!

Можеш ли да се присетиш једног тренутка (или више њих) када си знао да ћеш се бавити писањем и да ћеш бити један од оснивача сјајног фестивала какав јесте Фестивал фантастике?

Љубав према писаној речи постоји још од дечијих дана кроз саставе у школским новинама и писања песама још од пубертетских дана. Међутим, неке идеје о објављивању тога што пишем нисам имао све док нисам упознао „доброг духа нашег града“ Милоша Петковића који ме је убедио да имам шта да понудим широј публици и да оно што стварам има свој смисао и тежину. Увек сам критичан према свему што стварам, била то књига, полица или неко јело које пожелим да научим да спремам, тако да је и стварање моје прве књиге било једно путовање које је личило на дуодраму где ја стално говорим:“Нема овде пута. Ово не води никуда.“, а Милош је онако како само он зна, одговарао:“А да пробамо ову стазу. Можда негде стигнемо.“ И тако кроз густу шуму мојих сумњи стигли смо и до моје прве књиге. Већ је рад на другој био лакши јер смо већ били увежбан тим који се тако лако допуњује. А што се Фестивала тиче, преломни тренутак је био један необавезни, али дубоко поучни и охрабрујући разговор са тадашњим тренером Радничког из Ниша г-дином Миланом Раставцем после једне књижевне промоције. Милош и ја смо се тада сложили да нашем граду недостаје фестивал који би приближио широј публици шта је у ствари фантастика и колики је њен значај. Те вечери родила се идеја која је пет фестивала касније израсла у нешто, чиме се првенствено Милош и ја, а затим и сви они који су са нама кренули на то путовање изузетно поносимо.

Шта нам можеш рећи о твојим романима „Реквијем за ратника“ и „Соба за игру“?

Гостујући у једној тв емисији када сам упитан у који жанр могу сместити своје књиге, одговорио сам да ја пишем „романе на спрат“. Читалац који чита необавезно моје књиге на првом спрату има једну добру играоницу у којој може добро да се проведе. Онај ко пожели да озбиљније прочита оно што пишем, прећи ће на други спрат који је испуњен шкрињама у којима може наћи подсетнике на неке догађаје, књиге, музику, све оно што је оплеменило наше животе, а тако смо лако то заборавили притиснути свакодневним живљењем. „Реквијем за ратника“ је прича једног и о једном човеку. Путовање кроз један живот, како географски и календарски, али и путовање кроз ходнике душе. Прича о мраку који откријемо у себи и како се носимо са тим. „Соба за игру“ је већ прича о људима из сенке који облукују свет у коме живими, а да ми нисмо тога свесни. Мала збирка прича које су ту свуда око нас, а да ми за њих и не знамо.

Да ли се нека анегдота крије иза наставка горепоменутих романа, колико је ту личних искустава а колико фикције?

Највећа анегдота иза мојих књига је управо рад са Милошем Петковићем, који је од приповедача створио писца. Да није било његовог стрпљења и жеље да те књиге угледају светло дана, не би их ни било. Те књиге су писане преко двадесет година у мојој глави, а странице је исписивао живот. Што се тиче раздвајања фикције и стварности у њима то препуштам читаоцу да открије. Истина је да сам водио прилично богат живот у смислу искустава, али неке ствари и потписи још увек ме везују да не могу слободно говорити о томе, тако да је све на „изволите“, па уколико желите можете наћи разлику шта је шта. Свако верује у оно што жели.

Фестивал фантастике, који и ми подржавамо од самих почетака, прерастао је у интенационалну манифестацију? Какав је осећај, шта је оно што се до сада издвојило и колики је потенцијал ове приче?

Фестивал фантастике је растао кроз својих досадашњих пет издања до статуса интернационалног уз огромну жељу, рад и уложени труд. Осећај је предиван када знаш да си са групом истомишљеника створио нешто што вреди упркос огромним препрекама које су нам се нашле на путу. Свакако бих издвојио први и пети фестивал. Први због осећаја среће када видиш да се снови остварују, а пети због осећаја поноса јер схватиш да си постигао један ниво квалитета о коме многи фестивали у региону могу само да сањају. Потенцијал ове приче је велики, што се видело по задњем фестивалу, јер смо имали посетиоце не само из свих крајева Србије, већ и из окружења. Постајемо још једна озбиљна не само културна понуда града, већ и туристичка. Уз праву подршку спонзора и локалне заједнице овај фестивал може само расти и нудити све већи квалитет и нове садржаје, јер поред нашег Удружења, ту је и квалитетна подршка НКЦ који води Срђан Савић. За мене је само помињање његовог имена алузија на квалитет, знање, способност, али пре свега љубави према култури, и док је њега у културном животу нашег града, дотле ће она имати своје заслужено место.

Какви су даљи планови апропо писања, а какви апропо Фестивала фантастике?

Када говоримо о писању, у припреми је збирка песама „Писма себи из прошлости“, која је у потпуности завршена и чека да угледа светло дана. Радим и на два романа, један је полицијски трилер радног назива „Миришу траве на љубав и смрт“ а радња је смештена на просторима Хомоља и Кучева, а други је назовимо га психолошки хорор радног назива „Кататонија – тамница ума“ који се бави осећајима правде и кривице и колико тога ми себи дозвољавамо унутар тих осећаја. Планови за Фестивал фантастике су да сваки следећи мора бити само бољи од претходног. Колико озбиљно приступамо томе у планирању је податак да костур програма за 2024. год. већ постоји и да сада креће разрада. Желимо да свом граду, али и свима заинтересованима ван њега, понудимо богат програм и низ манифестација који ће показати да сваки наредни фестивал јесте корак напред у правом смеру.

Чланови ваше породице радили су у Нишкој пивари. Шта нам можете рећи о томе?

Моја мајка је стекла пензију у Нишкој пивари, док је брат радио у њој до пропале прве приватизације. За нас у кући то није био само посао на који одлазе, већ породица коју смо стекли током година. Пиварци су за мене посебна врста људи. Људи који улажу не само своје време и рад у производњу пива, већ и значајан труд и љубав да створе што бољи квалитет онога што они не називају пиво већ „течни хлеб“…

Нека ваша препорука за читање, добар филм, музику?

За читање увек препоручујем да се крене од класика. Достојевског, Андрића, Ремарка, Хесеа. Касније свако може наћи себи занимљив жанр, али је потребно прво имати квалитетне темеље, па градити даље свој читалачки укус. Што се музике тиче свакако добар рок седамдесетих и осамдесетих, уз мало још бољег хардрока и хеви метала из истог периода. Филм је ствар укуса и интересовања, али свакако погледати „Кум 1 и 2“, „Било једном у Америци“, „13-ти ратник“, „Фаренхајт 451“ (оригиналну верзију из седамдесетих), „Еквилибријум“.

Три речи које ти падну на памет када кажемо Ниш?

Ћеле кула, глумци (они прави, али више оних што глуме да су оно што нису), могућности.

Три речи када кажемо Нишка пивара и Нишко пиво?

Породица, заједништво, срећа.

Три речи када кажемо Бобан Вучковић?

Крст (који је можда понекад тежак, али је мој и ја га са поносом носим уз Голготу), борац, родитељ.

Разговор водио и приредио:

Милош Петковић