ПРАЗНИЧНО ИЗДАЊЕ УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ХАЏИ ИВАНОМ РЕДИЈЕМ 1

Дошли смо и до празничног издања наше и ваше омиљене колумне “Уз криглу Нишког”, првог у 2025. години. Нисмо могли до Лапоније по Деда Мраза али није било ни потребе, имали смо у Нишу идеалног госта за ову прилику. Позвали смо у кафану Кабак угледног архитекту, добротвора, друштвеног радника, једног од водећих интелектулаца града Ниша и актуелног председника савета за културу, господина Хаџи Ивана Редија, да са нама подели своју животну причу али и да нам каже како види Нишку пивару и Нишко пиво, које му је срцу драго. Верујемо да ће управо ваше и наше Нишко бити у Хаџи Ивановој фејсбук колумни “Моје лепо за данас”.

С обзиром на то да Хаџи Иван има много тога да каже, што се никако не уклапа у форму једног интернет интервјуа, одлучили смо да га поделимо у два једнака дела. Пред вама је први део. Уживајте и – срећни вам празници – уз криглу Нишког.

Господине Реди, када је и како започела Ваша пословна каријера, али и каријера друштвеног активисте?

Све је кренуло 1963. на 1964. годину када је у Нишу основано “Друштво младих архитеката”. Били смо на другој години студија, Београд је већ три године имао такво друштво па сам ја са неколико другова основао друштво. Ако може Београд, зашто ми не бисмо могли, иако смо, де факто, били на неки начин експозитура Београда јер је већи део професора долазио из престонице у Ниш. Одувек сам желео да сопственим снагама урадим нешто а да неко буде уз мене, волим синергију. С оцем сам имао “расправе” на ту тему, он је био математичар и физичар и код њега је 2 и 2 четири, а ја сам му говорио да је то тако само у математици, не и у животу. Јер 1 и 1 нису 2, већ 2 и више, јер кад спојиш мене и тебе ствара се трећа ствар која на најразноврсније начине утиче на окружење. Отац је имао јасне принципе математике и физике, док сам ја уносио духовну ноту у целу причу.

Академско позориште?

Позориште је дошло годину дана касније. Тада је постојао кабаре “Зврчак”, Раде Трифуновић, редитељ, тада ме је замолио да нешто урадим за позориште. Ја сам предложио да на лицу места нешто нацртам, на пример карикатуру, нешто тада актуелно, тако сам хтео да дам допринос. Два пута смо то радили. Онда су ме питали, пошто неки глумац није дошао, да ја изађем и да нешто кажем. Нисам био за то, имао сам један отклон према светлима рефлектора, кад цртам окренут сам леђима и то је у реду. Али да изађем на рампу, ту је тај познати феномен “рефлекторска грозница”, ја нисам желео да се излажем. Али Раде је био упоран па сам, на крају, пристао. Тада је постојала и камерна сцена “М”, само сценска уметност. Из ње је изашла једна плејада озбилјних глумаца: Таса Узуновић, Стефановић, Соња Јауковић, нишке снаге које су одавде отишле даље. Било ми је затражено да нацртам неку сценографију. Радили смо и “Џелатову жртву”, ја сам направио сценографију и десило се да опет неко недостаје па су ме питали да ускочим. Пошто је било пет-шест реченица, пристао сам и инфицирао се, као грипом, једеш прљавим рукама и готов си. Лепо је то прошло. Када нешто желиш па пробаш, схватићеш да је све могуће. Ја сам тако заволео глуму. Сећам се да сам добио улогу Питера у “Зоолошкој причи” Едварда Олбија. Ми смо врло брзо добијали авангардне текстове, преведене са страних језика. Питер је стварно био написан као за мене. Одмерен човек, пуши лулу, чита, није превише активан. Мој партнер у другој улози био је Петко Нишавац, који у представи иницира разговор са мном. Он ме иритира, ја се браним, и на крају га убијам. Представа је имала много успеха, била је номинована за мајски фестивал студентских позоришта у Загребу. На том фестивалу, са истом представом конкурисала је Академија за филм и позориште из Љубљане. Ја сам био проглашен за глумца фестивала. Награду сам поклонио СКЦ-у из Ниша. Боље да стоји код њих, мени је тада било лепо. Имао сам ренесансни приступ, од почетка, обожавам архитектуру иако сам прво почео да грађевином. Наиме, мој деда и мој прадеда су били грађевинци, грађевински инжињери. Одлучио сам да наставим традицију. Јесте било лепо али и није. Ја нисам био ни мој деда ни мој прадеда, ја сам ја, а време се променило. После две године сам прешао на архитектуру, јер сам желео то да радим. А када радиш оно што волиш, онда немаш осећај да радиш већ уживаш. Радио сам 47 година, уживао сам, давао сам се, радио сам у новинама, у друштву архитеката, како рекох – један ренесансни живот, као букет цвећа. И ружа, и циклама, све то мирише, све боје су ту.

Архитектура?

Тако сам провео студентске дане па су ме после војске питали где ћу. Рекао сам у провинцију, хоћу да имам директан контакт са малтером и циглом. Зато сам узео стипендију из Врања. Стипендија је трајала шест месеци, најкраћа у историји. Али, био је то пун погодак. Шта год радио, мораш да уђеш у суштину: мирис, чари, дугу, радост, смех, па и љутњу, и тек тад схватиш колико ти је посао прави. Тада сам радио даноноћно. Тек увече сам имао времена за корзо, за топле врањске ноћи. Жао ми је што данас није остало много тога од Бориног Врања. Урадио сам неколико пројеката, са једним од њих сам ушао у укрштене речи. У питању је врањска аутобуска станица, има три-четири перона, тј. Тада је имала али јој је стил специфичан. Била је врло функционална. То ми је дало потпору за даљи напредак. Добио сам посао пре шефа бироа, није ме узео на зуб, био је диван човек. Ту је и боравак у Скопљу. Након земљотреса смо, као велика фирма “Новоградња”, добијали послове. Радио сам и пројектовао на градилиштима. Тај свет има једну посебну боју. Тамошњи шеф градилишта нудио ме је медом и орасима, тврдећи да ћу сутра боље да радим. Виспрен човек. Уследила је војска, служио сам у Загребу, у касарни “Маршал Тито”.

????????????????????????????????????

Дани у војсци?

Та касарна је била изузетно модерна. Мислим да су долазили људи из целог света да је виде, осете, да просто виде како функционише. Тих 11 званичних војничких месеци било је чаробно. Мада сам ја остао дуже од тога, што је реткост. Један мајор, Павић, питао ме је тада чиме сам се бавио у цивилству. Рекао сам да сам се бавио архитектуром и глумом, па ме је распоредио у вод извиђача. Нисам видео везу али он ме је убеђивао да не бринем. Вод извиђача је приштапска јединица и изузета је у много чему од осталих пуковских структура. Зато су ме и распоредили ту, да бих могао да водим културу касарне. Прво сам преузео радио станицу, имали смо и кино дворану, библиотеку, и то озбиљну. Приметио сам тада да има доста вандализма, да многи после неког времена почну да уништавају ствари. Тражио сам узрок. И брзо сам открио о чему се ради. Било је у касарни много људи који су тек тада први пут сели у воз, на пример. Повезавши све, схватио сам да је радио станица тај главни импулс који код њих буди жељу да уништавају ствари. Попут песме “500 дана до повратка кући” која се тада слушала. То је лоше утицало на људе који су из руралних крајева дошли у непознато окружење, оставили дом, можда и супругу и дете, зато сам донео одлуку да променим репертоар. Шеснаест месеци након што сам одслужио војни рок, вратио сам се у касарну неким другим поводом, успомене су биле свеже и лепе. Када сам стигао чуо сам познати глас, мој глас. Они су репризирали оно што сам ја снимао, пуштали су поново. Сећам се, у касарни сам направио први квиз, попут оних Оливера Млакара и Миће Орловића. Ја сам одабрао МПВ (морално политичко васпитање) као тему, то је за војску била досадна тема. Ја сам то предложио старешинама, а они су ме питали да ли сам нормалан. Ја сам желео да их стимулишем, јер сви смо ми интеревџије. Највећи интерес једног војника је да добије одсуство. Екипе су имале по три члана, а прва награда је била 14 дана одсуства. Друга екипа би добила 7 дана, а трећа 3 дана, продужени викенд. То је одобрено иако није било предвиђено. Ја сам спремао питања, користио библиотеку. Буца папира. Замолио сам потпуковника Чимбура да ми то чувају у каси. И он ме је питао да ли сам луд, а ја узвратио да немам одговор на то питање. Он се бојао да ће неко узети питања због одговора. Зато су му у кројачкој радионици направили две кесе од непромочивог платна. Ја сам то носио око врата све време, дан-ноћ, чак и под тушем. Нико никад није пробао да то “мазне” што се каже. На квиз су дошли виђенији људи из Загреба, хор. Библиотека је једно време била празна, све што је могло да има везе војници су узимали. Чиста мотивација. Био је неки Костелац тада из Славоније, он је причао да би га запамтили сви, да је то као птица Кос и Телац. Дивне сам људе упознао, па смо се договарали да се сваке године видимо, једном у Београду, други пут у Загребу, али… Живот нас је водио на различите стране, никада се нисмо окупили.

Оснивање породице…

Оженио сам се 1970. године, Века и ја смо прешли у Ниш и почела је нова етапа нашег (сада заједничког живота). Изашли смо из комфорних услова, живели смо у малом стању, једна соба у сутерену, али тако смо желели. Наскон сина добили смо и ћерку, па смо се преселили у гарсоњеру од 24 квадрата за који смо деци купили кревет на два спрата. Ја нисам желео да се пријављујем за доделу стана јер сам тада сматрао да има оних који су у много тежој ситуацији. Ми смо, двоје интелектуалаца из добростојећих породица, уживали у тим малим становима као да живимо у палати. То је грађење једног темеља унутар породице.

Ниш…

Иако ме је пут водио од Јагодине до Бабушнице, па сам прва два разреда завршио у Врању, студирао у Београду, радио у Скопљу, био у војсци у Загребу, некако је у свакој пори мог организма град Ниш. Воликм Ниш, заправо волим градове, али Ниш је посебан. Када сам једном приликом добио пословну понуду да пређем у Београд и да тамо радим, ја сам питао да ли могу да тај посао радим из Ниша па да повремено долазим, на шта су ми рекли: Друже Реди, не може то тако, морали бисте да живите у Београду, на шта сам рекао: Ништа онда, хвала на понуди. Љубав се роди, ја мислим да умем да волим па сам се свим срцем препустио. 63 године сам у Нишу и некако ми се чини да ми са усана није клизнуло ниједно друго име града. 1973. године сам постао председник Друштва архитеката града Ниша и тада су се отворили нови хоризонти. У то време сам стабилност градио на три ноге, попут оног троношца. Једна нога је била посао, друга је била породица и трећа нога је била јавни живот, оносно друштво. Сеоска троношка је једина столица која се не клати, савршена што се тиче стабилности. Столице са четири су мање стабилне. У то време, успео сам да подигнем скоро угашено друштво архитеката које је, убрзо, постало једно од најугледнијих друштава у савезу Србије, па и шире. Тај део пута завршио се тако што сам постао председник Савеза архитеката Југославије, једини до тада који није био из неког од републичких центара (Београд, Загреб, Сарајево итд).

НАСТАВИЋЕ СЕ