УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ЗОРАНОМ ПЕТКОВИЋЕМ

Ушушкани у кафе бару Лењивац, уз добру клопу и Нишко пиво које се лагано хлади, сели смо да поразговарамо са Зораном Петковићем – спортским новинаром који иза себе има више од три деценије искуства, безброј испричаних прича и макар исто толико анегдота. Био је на Олимпијским играма, извештавао са Мундијала, али је и хроничар свих важних тренутака нишког спорта. Данас, након година рада у редакцијама, Зоран креће у нову фазу – пише за своју душу, али и даље оштрог пера и отвореног погледа. Причали смо о свему – од трибина и терена, до живота иза камера и ван насловних страна. Права нишка прича, са човеком који спорт не само да прати, већ га и живи.

И, да додамо, обојили смо га музиком, филмовима, паб квизовима и, наравно, Нишком пиваром.

Живели!

Можеш ли да се вратиш на почетак приче и поделиш са нама како је почела твоја каријера?

Спорт је, али не само спорт, моја велика страст. Као клинац сам трошио џепарац на спортске часописе, Спорт и Журнал били су обавезно штиво, а због Темпа нисам могао да дочекам среду и знао сам све његове новинаре. Увек сам могао да препознам шта је, на пример, писао Стеван Зец или Никола Симић. Како сам одрастао, посебно сам заволео кошарку, редовно сам читао Кош, а због Дражена Петровића сам куповао чак и загребачки Спринт. Истовремено сам, уз музичке часописе, настојао да задовољим и своју другу пасију. Читао сам Рок, који је у почетку имао интересантан формат. Са једне стране био је  стрип, Модести Блејз или Рип Кирби, а са друге часопис који је уређивао Пеца Поповић. После војске, Дуга ми је била обавезно штиво, писали су и такви асови као што су били Слободан Селенић или Драгош Калајић. Дакле, одувек сам имао додирних тачака са новинарством, а онда ми се, стицајем околности, указала прилика да радим у Народним новинама. Студирао сам права, уписао трећу годину, а онда је мој пријатељ и колега са факултета Дејан Дабић чуо да спортска редакција тражи новинара. Велибор Петковић је прешао из спортске у редакцију културе, па се указало место и примили су ме. У то време, само спортска редакција је, заједно са мном, имала осам или девет новинара. Народне новине су тада биле велики лист, у којем је радило око 120 људи. Први мој текст је изашао 7. октобра 1994. године. Ја сам преузео стрељаштво, водене спортове, а пратио сам и рукометашице ДИН-а, касније Наисе. Сећам се, тада је требало да у ватерполо клуб дође Зоран Гопчевић, тренер и бивши ас Приморца из Котора и мој задатак је био да проверим тачност те информације. Имао сам велику трему, јер сам био помало интровертан тип. Најтеже ми је падало када је требало да се представим као Зоран Петковић, спортски новинар. Нисам био сигуран да сам имао право да уз своје име стављам и тај „префикс“. Када сам то превазишао, почео је да расте новинар у мени.

Најдража професионална искуства, преноси, интервјуи?

У редакцији, пуној дуванског дима, био је један посебан сто за којим се играо шах. И ту су сваког дана долазили и пацери и мајстори да се опробају, било је живо и брло бучно. Ја кад уђем и кажем “Добар дан” нико ми не узврати, нарочито ови старији. Ако нису били заузети шахом, свако од њих би деловао замишљено над својом писаћом машином. Рецимо, Дуле Марковић, који је писао о Радничком и, уз физиотерапеута Вукосава Коцића, био је једини човек који је златних осамдесетих видео све утакмице нишког Реала у Купу УЕФА, стално је био заузет смишљањем наслова. И увек би пронашао неки, који смо касније, у недостатку инспирације, сви користили. Рецимо Повели па стали, Гостима слађи бод и слично. У почетку сам углавном писао о тих пар спортова које сам пратио, ретко ко ме констатовао, а онда, после једно шест месеци, наместила ми се ситуација да радим интервју са Тутом Живковићем. У то време је радио у Кувајту и требало је да се врати у Железничар. Имао сам велику трему, нисам спавао ноћ пре тога, а ни ноћ након разговора. Кад је текст најзад освануо, чекао сам реакције и најзад сам добио прве позитивне критике, а Дуле ми је први пут узвратио на “Добар дан”. Тад сам се охрабрио, узлетео, новинарство ме је свог обузело. Нешто касније, кад сам већ савладао „основну школу“ у Народним, Едо Црналић ме је позвао да му се придружим на Нишкој телевизији. То је за мене био нови изазов и ту сам се потпуно пронашао. На Нишкој сам фино напредовао, мада ми је мало сметало што смо себе углавном ограничавали на локал. И уследио је позив Глобал телевизије, где сам први пут добио шансу да уређујем програм. Радио сам са огромним ентузијазмом, одабрао младу екипу, све смо покривали, правили лепе приче и из нишког спорта, али и обилато користили то време пиратерије, скидали са сателита, преносили шпански фудбал… Међутим, убрзо су почели финансијски проблеми, плата је све више каснила, али мој ентузијазам није опадао.

Тада се указала шанса о каквој машта сваки спортски новинар – да оде на највеће светско такмичење:

Испало је тако, да сам као новинар Глобала отишао на Олимпијске игре у Атину. Био је то тим мањих, локалних телевизија, отпутовао сам пресрећан и препун елана, али ме је већ првог дана дочекало велико разочарање. Испоставило се да нисмо имали акредитације за такмичења, само за прес салу, што је значило да немамо пролаз ни на једну утакмицу. Дошло се на идеју да радимо периферне ствари, да осликамо Игре из неког другог угла, али мене то није занимало, поготово што нисмо могли да уђемо ни у Олимпијско село. Ја сам био решен да пошто-пото искористим прилику и буквално сам сав буџет који сам имао трошио на куповину карата, ценкао се на Плаки са тапкарошима и плаћао задње цене. И успео сам, уз помоћ сниматеља Ивана Илића, да урадим велики број извештаја са најважнијих такмичења наших спортиста и да направим гомилу интервјуа – са Самараном, Јоргосом Папандреуом, бројним нашим спортистима, тренерима, уметницима… Направио сам филм о тој Атини 2004, има га на јутјубу. А како сам сав тај материјал слао у Ниш, е то је посебна прича…

Да сазнамо и то, нарочито ако је анегдота…

Тада су у Атини били бројни наши „селебрити“ навијачи, а међу њима је био и Жељко Јоксимовић, који је пар месеци раније освојио друго место на Евровизији, што га је учинило планетарно популарним. Негде у то време Жељко је требало да одржи концерт у Нишу, на Летњој позорници, па сам по бубњару из бенда послао касете са снимљеним материјалом. Јавио сам колегама да преузму, то је био један од начина…

И са самих игара Зоран памти бројне приче:

Сећам се финала у ватерполу, против Мађара, претпоследњег дана Игара. Имао сам само још 50 еура код себе и био спреман да их дам за то финале. Рачунао смо да ће цена карте да падне јер смо у полуфиналу избацили домаћине, Грке. Ипак, нисмо успели да уђемо, а утеху сам нашао у поразу, јер смо освојили сребро. Та Олимпијада ме је, реално, избацила у први план, доста људи је то гледало па сам, у наредном кораку, прешао на ТВ5. Тамо су могћности биле веће, стално сам путовао са нашим, нишким тимовима, било је сјајно. Рецимо, Ненад Манојловић, који је у то време био и селектор и тренер Ниш класика, изричито је тражио да ја радим преносе са чаирског базена. Касније сам, као новинар ТВ5 ишао на Светско првенство у фудбалу, па сам ето врло рано остварио оба своја велика сна. Извештавао сам са два планетарно највећа спортска догађаја – Олимпијских игара и Мундијала.

Интервјуи?

Имао сам срећу да сам радио интервјуе са већином хероја мог одрастања. Пикси, Дејо Савићевић, Сале Ђорђевић, Бодирога… Нису сви били класични интервјуи, јер их је тешко заказати, али сам користио сваку прилику да им се приближим и урадим неку форму разговора. Пиксија сам случајно срео у једном кафићу код Чаира, интервју се десио спонтано. Тако је било и са Савићевићем у Црној Гори, где сам био на некој ватерполо утакмици. На Играма сам интервјусао Мајка Данливија, првог Дивчевог тренера у Лејкерсима, тада је био селектор Кине која нас је добила и вратила кући. Можда ми је чак најинтересантнији и најдражи интервју са човеком који није спортиста већ спортски коментатор – један од највећих у бившој Југославији. Божо Сушец, тада уредник спортског програма Хрватске телевизије, одувек је имао невероватне опсервације па и тада у Атини, када сам га замолио за разговор.

Нишки спорт: некад и сад?

Трудићу се да не будем предугачак, а питање је комплексно. Укратко: небо и земља. На пример, није Раднички случајно дошао до полуфинала Купа УЕФА, велика улагања, регионални спортски центар, пуна плућа, град је био у експанзији. Било је и новца и система. Данас бих рекао да од тога нема ништа.

Очекивања од репрезентације на Европском првенству у кошарци и од Радничког из Ниша у Суперлиги Србије?

Било би добро да Раднички заврши у првих осам, у плејофу, да избегне тај бараж који га прати пар задњих година. Што се Евробаскета тиче, мало ме плаши еуфорија. Сви причају само о злату, чак се и сребро доживљава као дебакл. То ме брине (интервју је рађен пре почетка првенства на ком смо изгубили од Финске у осмини финала). Не бих желео да малеришем, али, пошто сам жива енциклопедија наше кошарке, сећам се и пар великих неуспеха. Рецимо, 1985. године, тада је Цибона са Драженом освојила Куп шампиона. Шест играча те екипе је играла те године на првенству, били смо фаворити уз СССР са Сабонисом. Ми смо били први у групи у у четвртфиналу смо играли са Чесима, који су једва прошли. И гле чуда, обрисали су нас. Зато се бринем сада (нажалост, испоставило се с пуним правом).

Твоја препорука за музику, филмове и књиге?

Када причамо о музици, ја углавном слушам неке старије ствари, мада се трудим да колико-толико пратим и актуелна дешавања. Сјајан је, рецимо, Хари Стајлс од новијих. Али, на пусто острво, да се тако изразим, понео бих углавном неке старе албуме – „Brothers in Arms“ od Dire straits, „Seeds of love“ од Tears for fears, бар три албума Depeche Mode, Black албум од Металике… Од домаћих, неизбежни су “Филигрански плочници” од Азре, “Мртва природа” Рибље Чорбе, Керберов “Небо је мало за све”, који је за мене најбољи домаћи heavy metal албум. Обожавам и Џибонија, да додам. Сад, што се филмова тиче, препоручио бих неке мање познате, да не буду ови класици са највећим оценама на IMDB-у. Рецимо „Вавилон” редитеља Ињаритуа. Затим “Буђење” са Робертом Де Ниром и Робином Вилијамсом. Тај ме је филм разнео. Сад један француски – “Ронилачко одело и лептир”. Каква прича! Глума Матјуа Алмарика је на нивоу Данијела Деј Луиса. Издвојио сам и филм “Артист” са Жан Дежарденом и Беренис Бежо, који је награђен Оскаром, црно-бели. На крају бих ставио “Фантастичну браћу Бејкер”. Сваког дана могу да гледам тај филм. Од књига бих предложио само оне које имам у својој библиотеци. Дакле, од страних писаца, “Сенка ветра” Карлоса Руиза Сафона, “Хиљаду чудесних сунаца” Халеда Хосеинија, “Самарканд” Амина Малуфа, а од домаћих “Semper idem” Ђорђа Лебовића, “Есторил” Дејана Тијага Станковића, “Београдски трио” Горана Марковића, Михизову “Аутобиографију о другима” и “Аризане” Ивана Ивановића.

Шта за тебе значе паб квизови, с обзиром на то да си део јаке нишке квизашке екипе “Куде је тај Ниш?”?

Писао сам о томе на мом блогу. То је за мене одлично дружење и зезање, пре свега, али и прилика да мало скинемо прашину са неког депоа знања, на који се ухватила патина. А за нашто више твоје читаоце упућујем на мој блог који сам назвао „Квизовање“.

Недавно си покренуо сајт/блог www.zoranpetkovic.com. Шта људи могу да очекују, којим темама планираш претежно да се бавиш?

Ја сам себе одувек сматрао новинаром који пише о спорту, а не уско спортским новинаром. И зато сам решио да пишем о свему што ме испуњава.  Син Влада ме је мотивисао да покренем ту причу, јер сам се (признајем) мало учаурио последњих десетак година. Охрабрио ме је и покренуо, а технички ми је доста помогао и мој квизашки саиграч Макс, ког сам упознао баш овде у Лењивцу…

Три речи које ти падну на памет када кажемо “Нишко пиво”?

Питко. Опуштајуће. Довољно.

А када кажемо “Град Ниш”?

Уточиште. Раскршће. Нишвил.