УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА ЈЕЛЕНОМ И ВЛАДОМ (БАНКЕР РАДИО)

Има ли вас који бар део дана не улепшате слушајући њихове гласове? Има ли вас који и због њих не слушате Банкер радио, било на послу, у омиљеном кафеу, у ауту или код куће?

Гости у нашој колумни “Уз криглу Нишког” су радијски водитељи са “Банкера” – Јелена Ђорђевић и Влада Станојевић. Угостили смо их у кафани Кабак да, уз сјајну клопу и точено Нишко пиво, направимо причу за уживање, што са њима није нимало тешко. Шта су нам све рекли, можете открити у наставку текста. Наравно, даме имају предност па ће део разговора са Драгом Јеленом ићи први.

Уживајте!

Можете ли да се присетите првог тренутка када сте пожелели да се са радија чује ваш глас и да посао радијског водитеља буде ваш животни позив?

-Не могу, јер моје памћење не сеже толико далеко. Још пре основне школе постала сам зависна од Радио Ниша. Током основне у распоред часова сам уносила када је школа, када се ради домаћи, а када се слуша Београд 202.

Како је текао ваш пут од сањара до онога што сте данас (и где сте данас)?

-У гимназији је већ све било решено, одлука донета, желим да будем на радију и то је то. Малтене оног тренутка када сам матурирала отишла сам на Банкер. Сећам се да сам радила ноћни програм, па мало дремнем код директора Горана у канцеларији, он дође у 8 ујутру на посао и пробуди ме да одем на факс, на предавања. Имала сам среће да, за почетак, имам довољно добар глас за радио, а онда и да нађем место за себе и да радим оно што сам одувек волела. Срећна сам и због тога што сам умела да се прилагодим свим променама кроз које је радио током деценија пролазио, од магнетофонских трака до данашњих дана, од публике која воли дуге ноћне разговоре до ове која има мало времена па сам и даље ту, за микрофоном.

Шта је, за вас, Банкер радио?

-Нисам ни сигурна да умем да објасним. Место које ми омогућује да будем ја, да будем део једне велике заједнице. Када си за микрофоном имаш осећај да те слуша десетак хиљада твојих пријатеља и срећан си што си ту због њих. Као нека мала оаза која шири добре вибрације.

Какву врсту популарности доноси посао радијског водитеља на слушаној радио-станици, можете ли са нама да поделите неку анегдоту?

-Увек се разнежим када на неком киоску, у некој радњи, кажем шта ми треба, а продавачица ме онако погледа испод ока па каже – Јаооо, то сте ви! То значи да си део њиховог живота јер можда не знају како изгледаш, али глас ти добро знају и препознају га. То ми много значи и увек ће да ми значи. Проблем је што, када те неко погледа на улици, не знаш да ли је то неко ког познајеш однекуд или те препознаје са радија и мрежа. Често се деси да људи започну разговор са мном јер ме доживљавају као некога ког добро познају и то је преслатко. Главна анегдота је да сам се са једним слушаоцем, ког сам упознала када је победио у једној од наших игара, толико добро сконтала, да ме је позвао да му будем кума на венчању. И била сам.

Шта је оно што вам се, код вашег посла, највише допада?

-То што имам ту могућност да људима скренем пажњу на лепе ствари које би им можда, у свакодневној јурњави за животом, промакле. Свет је постао сив, а ја могу речима да осветлим нека места, неке људе, неке догађаје и да кажем – погледај колико је ово лепо, само погледај, дан ће ти бити лепши када ово видиш, када онде одеш. Можеш да насмејеш некога, можеш да обрадујеш некога и тај осмех, који не морам да видим да бих знала да је ту, је мени у овом свету нешто непроцењиво. Ако сам једној особи улепшала дан на неки начин, за мене је то диван, успешан дан.

Зашто је важно да радио опстане, нарочито у ери у којој доминирају “визуелни типови”?

-Ми стално причамо да је радио пријатељ и то једноставно јесте тако. Имаш пријатеља са којим не мораш да се виђаш нон-стоп да би знао да је ту за тебе. Ми смо тај пријатељ који је ту у позадини, уз тебе где год да си, довољно је само да притиснеш дугменце. Ми нисмо лепи, слатки, нашминкани, дотерани па ти лепо да нас видиш. Ми ћемо да ти активирамо машту. Као ви писци који тако добро опишете неку ситуацију па док читамо нама се филм развије пред очима и живо видимо сваку слику. Ми радимо то исто, само наглас.

Ко су вам и зашто најдражи гости у вашим емисијама?

-Најдражи гости су ми они који воле оно што раде и оно о чему су дошли да причамо. Углавном само такве и бирам јер они имају ту страст, љубав, жељу… Када једна уметница, један музичар, глумац, причају о ономе што раде са таквим одушевљењем које траје и траје, они ту радост пренесу и на мене и на слушаоце и радост се шири. Ти чујеш један делић тога, али због те љубави која се осећа у гласу дан ти некако постане лепши. А тај лепши дан, дан по дан, је мој циљ сваки пут када изнова станем за микрофон.

Одакле црпете енеригију за то што радите и колико је тешко одржати концентрацију и све оно што иде уз то?

-Хахахаха, није лако нимало. Поред онога што слушаоци чују ми са још двеста ствари жонглирамо у сваком тренутку, али када нас чују њима то звучи као да ми само станемо иза микрофона и веземо. И тако и треба да буде. А енергију буквално крадемо, свуда и од свакога. Сваки слушалац који нам се јави да проћаскамо на неку тему, свако ко нам пусти поруку да нас похвали или да нам на нешто скрене пажњу… Колега који те насмеје, пријатељ који те слуша, добар филм који погледаш, све су то пуњачи наше енергије и то нам је неопходно сваког дана у великим количинама. Јер и ми смо људи, као и наши слушаоци, и умемо да прегоримо, само што смо у обавези да себи обезбедимо пуњаче на дневној бази.

Шта нам можете рећи о другом саговорнику из овог интервјуа?

-Да га нема требало би га измислити! Влада је чудна чомбинација дечије луцкастости и мушке озбиљности и предузимљивости. Има незгодну особину да уме да те разоружа баш онда када стварно желиш да се наљутиш на њега и онда не можеш и ништа, тераш даље. Више времена у току дана проводимо једно са другим него са породицом или својим пријатељима, тако да не долази у обзир да се не уклапамо као слагалица. Кад је он шашав, ја сам озбиљна и обрнуто.

Препорука за добар филм, књигу и песму/бенд?

-И ја сам се “навукла” на биографске филмове, волим да боље упознам неке од личности које волим. Али филм који ми је променио начин на који посматрам живот је француски филм Тхе Интоуцхаблес из 2011. године, како богати, али суморни квадриплегичар, уз помоћ обичног човека из народа, поново открива страст за животом.

Омиљена књига ми је већ 40 година Хајдук Станко и требало би је чешће читати, да се подсетимо вредности које је наш народ сматрао за најбитније.

Бендови и песме, то је већ превише компликовано питање за неког са радија, хахаха. Али нека буде МВП и било шта из њиховог опуса, свака песма је толико нафилована добром енергијом и позитивом, да бих слушање тог бенда преписивала на рецепт као антидепресив.

Савет младима који би да крену вашим стопама?

-Негде сам прочитала да посао радио-водитеља није посао, него дијагноза, и то је најбољи опис. То ти уђе у крв и тешко да можеш да га посматраш као посао, одеш, одрадиш и готово. У томе си сваки дан, по цео дан, на један или други начин и не можеш да опстанеш уколико га стварно не волиш. Много пружа али много и тражи. Ако га волиш, онда дај све од себе да останеш свој јер ту нема глуме, нема фолирања, јер се све то осети у гласу. Буди то што јеси, подели то са људима и уживај у вожњи.

Које су прве три речи које вам падну на памет када кажемо “Град Ниш”?

-Топлина, ширина и осећај да си код куће.

А прве три речи када кажемо “Нишко пиво” или “Нишка пивара”?

-Добра журка, весели другари и заштитни знак Ниша.

И прве три речи када кажемо “Банкер радио”?

-Оаза добрих вибрација.