УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Игором Ивановским

У новом издању Ваше омиљене колумне “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ” угостили смо једног крајње занимљивог човека који је, захваљујући свом таленту, у наш Ниш донео неколико вредних награда.

Он је по струци фармацеут али у овој прилици нећемо о томе – причаћемо о његовој великој љубави – глуми. Игор Ивановски је део Академског позоришта Ниш, иза њега су бројне улоге, неколико награда и плејада ликова које је оживео на даскама које живот значе. И да, његов избор је Нишко пиво, разлог више да заподенемо један занимљив разговор.

А Ви – придружите се и уживајте. Живели!

Игоре, можеш ли да се вратиш на почетак и поделиш са нама тренутке када си се заљубио у глуму и позориште, те си пожелео да и сам постанеш део тог магичног света?

Мој почетак је био несвестан, јер су ме родитељи/наставници предлагали да рецитујем песме, играм у неким школским приредбама итд. Тек касније у средњој школи ми се то свесно допало и одлучио сам да кренем да се озбиљније бавим тиме у некој од драмских секција које су биле у склопу Народног позоришта. Тај осећај да играш неког другог, неког ко ниси ти, неког кога сањаш кад заспиш и реакција публике су непроцењив склоп заљубљивања у глуму.

Сећаш ли се прве улоге и првог великог сусрета са публиком? Како је то изгледало?

Наравно да се сећам. Био је то склоп две представе: ,,Београдска трилогија” и ,,24 сата”. Играо сам утеривача дугова који у слободно време боксује. Година је 2010. а улога мала, бар сам тако мислио. После представе је већина публике питала ко је онај мали што боксује!? Тако да заиста не постоје велике и мале улоге, него велики и мали глумци. Препуно Народно и реакција публике на неко ново дете које уверљиво игра своју улогу. The rest is history…

Ко су ти били узори међу позоришним и филмским глумцима?

Уф, јако је тешко издвојити пар глумаца или глумица у мору фантастичних. Ако већ морам да издвојим то су: Миодраг Петровић Чкаља, Никола Симић и Зоран Радмиловић.

Која ти је омиљена представа у којој си играо, а која омиљена од оних које си гледао?

Пошто много волим кад имам простор за импровизацију, онда је то дефинитивно ,,Тајна старе воденице”. Сваки мој улазак на сцену је био другачији и свако извођење ме је терало да изнова измаштавам нове ствари о свом лику. Од представа које сам гледао издвојио бих ,,Деобе” Југа Радивојевића и представу ,,Херострат” у режији Ирфана Менсура.

Ко су ти најдраже колеге и колегинице са којима си делио сцену и зашто?

Мислим да су најбоље особе са којима се капираш, са којима кликнеш, у било ком послу. За глуму је мени битно да су озбиљни у процесу, јер процесс може да буде доста исцрпан и напоран те то треба издржати. Колеге које знају да импрозију ако случајно станемо са текстом, јер ето дешава се и најбољима. Од колега са којима ми је била част да делим сцену су Александар Михаиловић и Милош Цветковић јер су режирали пар представа у којима сам играо и одлични су педагози. И много може да се научи од њих.

Омиљени редитељ са којим си сарађивао и зашто?

Толико редитеља, кога извојити? Ко је икада радио са њим, рећи ће да је он генијалац. Погађајте! Наш првак позоришта, Александар Микса Михаиловић. Ризница знања, догодовштина, прича, примера, идеја… Ту је и да саслуша и да посаветује, и да критикује и да похвали. Ако те он позове, остављаш све са стране и улазиш у тај процес јер је он сигурно добитан.

Кажи нам нешто више о наградама које си донео у Ниш (са представама “Полански протоколи” и “Тајна старе воденице”) и шта оне представљају за тебе…

Награда је као дрога, ако једном освојиш, навучеш се и после стално тражиш још. Тако је било са првом, тако и са овом последњом. Трудиш се да послушаш редитељске индикације, додаш мало свог талента, харизме, special skills и то је добитна комбинација за награду. Награда ко награда, није толико битна али је лепа потврда да си неку улогу добро одиграо. Прво дете се највише воли као што ја волим своју прву награду у Академском позористу а то је награда за главну мушку епизодну улогу у представи ,,Тајна старе воденице” за лик професора Толкина. Награда за главни мушки епизодни лик у представи ,,Полански протоколи” има посебно значење за мене јер је освојена у Македонији. Дајте ми епизодни лик и ја ћу вам донети награду.

Које ти три речи падну на памет када кажемо “Ниш”?

Филмски сусрети, Кеј и бурек код “Антона”.

А три речи када кажемо “Нишко пиво” или “Нишка пивара”?

Освежење, Кербер и Друштво.

За крај – три речи када кажемо “Игор Ивановски”?

Енергија, Истрајност и Оно нешто (Харизма).

Живели!