УЗ КРИГЛУ НИШКОГ СА АЛЕКСАНДРОМ МАРИНКОВИЋЕМ

Настављамо са сјајним нишким причама, а ова нам долази из Народног позоришта Ниш где наш драги гост, глумац Александар Маринковић ужива статус првака драме.

Обрели смо се у кафани Кабак да, уз сјајну храну и Нишко пиво, инспиришемо Александра да се присети свега занимљивог из његове богате глумачке каријере.

Иза њега је много улога, награда, многи га се сећају по улогама са телевизије (Зона Замфирова и Пљачка Трећег Рајха) а ми смо га вратили на сам почетак приче, како увек чинимо “Уз криглу Нишког”.

Живели!

Сале, да ли можеш да се сетиш када си и зашто донео одлуку да глума буде твој животни позив?

У глуму сам се заљубио када сам гледао прву представу у животу у Аматерском позоришту у Зајечару. Те представе су радили неки млади људи који су све сами радили, од писања текста, преко режије до глуме. Сала је била пуна и сви су бурно реаговали. Био сам пети разред основне школе. Сећам се и мог наставника физике који је имао обичај да изведе по једног ђака да чита лекцију коју он тог дана предаје. И када сам то био ја – он ми је говорио да ту има нешто, у начину како читам текст и да би требало да пратим тај правац у животу. Нажалост, умро је а мислим да никада није сазнао да сам постао професионални глумац. Рано сам закорачио у позориште.

Који је био следећи корак?

Било је то у Параћинском позоришту, које за две године слави 100. година постојања, што је сјајно и за поштовање. Имао сам ту срећу да сам рођен и одрастао у Параћину, где постоји и живи позориште. Позвали смо ме да играм у једној дечијој представи, “Биберче”, тадашњи управник Обрадовић је режирао то. Када ме је чуо како читам, упркос подели која је урађена пре тога, рекао ми је да читам Биберчета. Чини ми се да је то трасирало мој даљи пут. После тога, моја мајка је видела оглас у новинама, да се врши упис у Средњу глумачку школу у Нишу, пријавила ме, положио сам и 1987. године се преселио у Ниш где и данас живим.

Сећаш ли се првих великих представа у којима си играо, првих професионалних искустава?

Прво професионално искуство десило се још у време када сам похађао Средњу глумачку. Било је то у представи “Отац на службеном путу” коју је режирао Јовица Павић. Велика, значајна представа. Статирали смо и били неки народ. За то сам добио први хонорар. Ми, ђаци, гледали смо све представе, све репризе, све и увек, што се данас, код млађих, некако изгубило. После тога је кренула Академија. Ту су ме запазили те је кренула мало озбиљнија каријера. Иза тога, постао сам део ансамбла Народног позоришта у Нишу.

Које су ти најдраже представе из тог периода у којима си играо?

Једна од најуспешнијих у којима сам играо је “Укроћена горопад” у режији Милана Караџића. Много извођења, гостовања, награде, сала је увек била пуна. Радили смо и “Едмунда Кина”, са редитељем Крстовићем радили смо значајне представе, “Хамлет Римејк”, “Самоубицу” итд.

Ко су ти најдраже колеге и колегинице са којима си делио “даске које живот значе”, а ко најдражи редитељи?

Мој глумачки пут ме је одвео у Глумачку школу, где су биле само две генерације. Оне колеге са којима сам почео, некако смо вукли једни друге и прст судбине нас је спајао и водио заједно. Ту је мој кум, глумац Дејан Цицмиловић, до скора док није изашао из Народног позоришта и сада се бави педагогијом на ФДУ, па Александар Михаиловић са којим сам у глуми цео живот, ретке су представе у којима нисмо играли заједно. Даље, Јасминка Хоџић. И Маја Вукојевић и Евгенија Станковић. Сања Крстовић, велика и значајна глумица, биографија њена је фасцинантна. То је за мене неки нуклеус, ја сам за ове био понајвише везан. Што се тиче редитеља, имали смо ту срећу да не постоји редитељ осим покојног Јагоша Марковића са којим нисмо радили. Од Мијача, Муција Драшкића, Егона Савина, Милана Караџића итд… Време, кад је режија у питању, рачуна се до Мијача и после Мијача. Издвојио бих Милана Караџића, Дејана Крстовића, Кокана Младеновића. Волим Егона Савина, најбоља представа коју сам гледао у животу је његова “Лажа и паралажа” са Зијахом Соколовићем.

Млађе колеге и колегинице од којих највише очекујеш?

Ако причамо о нишкој сцени, једно време сам се бавио позоришном педагогијом, као асистент Ирфану Менсуру и Браниславу Лечићу, па ћу из те призме рећи – Милош Цветковић, Душан Матејић, њих двојицу бих посебно издвојио. Постоји група младих људи који надолазе, Стефан Младеновић, Нађа Текиндер Недовић, Данило Миленковић, Уна Костић, то су неке млађе колеге на које треба обратити пажњу.

А твоја филмска каријера?

Моја филмска каријера није имресивна, али ме то не погађа јер ја сам човек позоришта. А делим судбину ванпрестоничких глумаца, наше филмске каријере нису можда имресивне али смо свакако део наше кинематографије. Када сам био млађи, било ми је узбудљиво да радим Зону Замфирову са таквим глумачким играчима. Да се пре свега дружим, играм преферанс, учим, јер снимање је једна непријатна ствар од неколико минута, све друге је мени било значајније и важније. Што би Марлон Брандо рекао: Ви ме плаћате што чекам, иначе ја играм/глумим из љубави. Било је лепо искуство са Шотром који је често говорио “Што паметни сниме за два месеца ја снимим за 20 дана”. Поред филмова, постоје и ове “прехрамбене серије” како их ми зовемо, у којима играмо и партиципирамо. Велики глумци су се изградили у позоришту, од Зорана Радмиловића, Љубе Тадића, Гаге Николиће, Милене Дравић, Бате Стојковића, имали су они грандиозне филмске каријере али су били преозбиљни позоришни играчи. Позориште је моје место, не жалим се, више сам него задовољан.

Твоји ауторски пројекти, ти у улози редитеља, попут хит-мјизикла “Неки то воле вруће” којим си обележио јубијел – 30 година рада или комедија “Парти”?

Дођу тако дани и периоди, уз сво уважавање репертоарских идеја или стихијског рада, у тим паузама роде се идеје са ауторске пројекте, за шта је позориште у Нишу отворено. Тако су се склопиле коцкице са мјузиклом, уживају и људи који играју у тој представи а и публика. То је и водвиљ и бродвејски мјузикл. Да, ту су и представе “Парти 1” и “Парти 2”, рађени по мотивима водвиља Марка Камолетија “Пиџама за шесторо”. Радићемо и на мјузиклу “Сабирни центар” по тексту Душка Ковачевића.

Савет за младе људе који желе да се професионално баве глумом…

Времена су се променила на горе, а у последње време на много горе. Ова хиперпродукција је испод просека када причамо о квалитету, глумаца талентованих има много, позоришна продукција мала те нема ни много шанси да се млади таленти конструишу – да пролазе кроз рад на представи, процес, рад са ауторитетима. Млади данас, нажалост, имају мањак заната, немају елементарни занат, ту су неке празнине. Суперталентовани, харизматични, али немају прилику – уместо у позоришту, они су у аутомобилима, уче текстове из телефона, грабе мале прилике, играју у три представе, раде две рекламе, шест цртаћа, имају и стендап а позориште нису видели. То је много лоше. Дакле, савет је да не прескачу степенице.

Прве три речи које ти падну на памет када кажемо “Град Ниш”?

Позориште, кафана, потенцијал.

Прве три речи које ти падне на памет када кажемо “Нишко пиво” или “Нишка пивара”?

Укус (ја нисам осведочени пивопија, али сам осетио нешто другачије, интересантније и боље у односу на друга пива), Локалпатриотизам без дилеме, и Маркетинг (који је другачији и инвентиван).

Прве три речи када кажемо “Глума, позориште, Александар Маринковић”?

Мир (који не бих имао да сам прескакао степенице), Страх (за мог сина који жели да се бави глумом, дакле, имам страх јер се заљубио у позориште) и Задовољство (јер нас чекају велики пројекти).

Разговор водио и приредио:

Милош Петковић