УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Мишом Станимировићем

Ближе нам се новогодишњи и божићни празници па вам спремамо неколико занимљивих интервјуа и прича са истакнутим појединцима и пријатељима Нишке пиваре. Наш нови гост је млади нишки глумац Миливоје Миша Станимировић, публици познат као Пекмез из наше сјајне серије “Сенке над Балканом”, велики познавалац и љубитељ доброг пива, самим тим и нашег и вашег Нишког које је његов први избор. Ипак, за ову прилику смо, уместо тоиченог Нишког – са Мишом изабрали Нишког Калфу!

У нишком пабу “Beerblioteka” заподенули смо много занимљивих тема, а шта је све Миша имао да нам каже – можете прочитати у наставку интервјуа. Живели!

Твоји прапочеци када је у питању глума као један од животних позива?

То се десило релативно касно, када сам имао седамнаест година – моја млађа сестра је кренула у глумачку школу Весне Станковић. Једном приликом сам се прикључио, на позив сестре и глумице Весне Станковић, иако сам уопште нисам имао такву идеју – ја сам углавном размишљао да се у будућности бавим музичком продукцијом. На првом часу Весна ме је првом избела током једне вежбе, не сећам се које, и одбио сам одличне повратне реакције од публике и аплауз. То ми се допало па сам наставио. Неколико месеци касније – радили смо представу “Буре барута”. Добио сам две улоге, које у филму играју Мики Манојловић и Сергеј Трифуновић. Добили смо текст (позоришни, не сценарио за филм) и ја сам, три дана касније, напамет знао текст за обе улоге, узело ме је то потпуно. Непосредно пре представе Весна ме је питала и да либих хтео да се спремам за глуму, за ФДУ. Пристао сам, добио подршку у породици и свега месец дана пред пријемни почео са спремањем. Нисам прошао али сам се за следећу годину много боље спремио.

Шта се даље збивало?

Ни друге године нисам успео да упишем државни факултет и, када сам хтео да одустанем, мајка ми је рекла да је видела на интернету да Мира Карановић прима класу на Академији уметности. Примали су два пута по шест студената, укупно 12. Није ме грејало сунце али сам, на наговор мајке, отишао. Сећам се да сам за имитацију певао “Маракано, Маракано” од Бобана Здравковића, а на клавиру свирао Шопена, да покажем дијапазон свега онога што сам знао и могао у том тренутку. На крају, Мира Карановић је изашла да прочита последњих шест и мене је, као тринаестог, такође прочитала – волим да се нашалим и да кажем да сам био тринаесто прасе. Мира ми је тада рекла да морам мало да порадим на акценту, пошто сам причао тврдим нишким, дурланским акцентом – и сада се увек пребацим, чим пређем Бубањ поток, на нишки, наравно. Након пријемног, ја сам ушао у аутобус и тек тада јавио мојима да сам примљен, али када су ме питали да ли сам сигуран – ја нисам био. Била је то велика прекретница, за недељу дана је кретала Академија, селидба у Београд, проналажење стана итд. Раније сам у Београд ишао само на утакмице Партизана, а сада сам долазио да живим и школујем се, па ти трамваји обележени бројевима, код нас у Нишу је то “од – до”, Нишка бања – Ледена стена, а тамо је – седмица. Па бурек на граме, то нисам ни знао, за мене је то био културолошки шок. Много сам напредовао уз Мирјану Карановић и талентоване колеге али сам и сазрео као човек, то морам да нагласим.

Како је било на првим годинама студија?

На другој години нам је за асистента дошао Стеван Филиповић, да предаје “Глуму пред камерама”, занимљив предмет који је увела Мира Карановић. Тада је снимљен Стеваном филм “Поред мене” где сам ја дебитовао, имао сам и мање искуство у серији “Ургентни центар” као и снимање једне рекламе за мобилну телефонију да би, иза тога, дошла улога у серији “Сенке над Балканом”.

Нека анегдота везана за ту серију?

Анегдота је да првих четири. Пет дана снимања нисам ни знао да сам глумац већ сам се сликао са свима. Није мала ствар за младог глумца да дели сцене са глумцима које сам ја затекао у Баранди: Јездић, Лаушевић, Бјелогрлић, Марко Гверо, Весна Тривалић, Богдан Диклић. Деловало је нестварно. Једна колегиница ми је прокоментарисала објаве на инстаграму, питала ме је да ли се сликам тамо или глумим (хаха). Тада сам понајвише напредовао, уз те великане нашег глумишта, та пракса највише вреди. Узор ми је био Небојша Глоговац ког сам имао прилике да гледам у позоришту више пута.

Како си се носио са популарношћу коју је донела улога Пекмеза у “Сенкама”?

Најнормалније, није то била нека превелика популарност, ту и тамо јесте, највише на Филмским сусретима, фестивалима. Једном ми је, у неком кафићу, пришао неко да се слика са мном (док су се Сенке давале на телевизији) па ми се захвалио речима “Хвала Мирза” мислећи да сам ја певач Мирза Селимовић (хаха).

Постоји ли нека твоја велика, неостварена жеља када је у питању глума – нека серија, филм, позоришна представа коју прижељкујеш (себи)?

Како сам добио ћерку, волео бих да због ње играм у некој дечијој представи. У будућности, волео бих да се бавим филмском продукцијом. Жеља ми је да се појавим и пред нишком публиком, у Народном позоришту у Нишу или у Позоришту лутака на пример. Просто бих волео да моја ћерка види свог тату у неком другом издању. Сви планови су ми везани за југ Србије, југ је неискоришћен и, углавном, негативно представљен. Југ је егзотичан.

Нека твоја препорука за добар филм или серију?

Што се тиче серија, препоручујем “Служавкину причу”, гледали смо је супруга и ја. Ту је и наша серија “Деца зла” на HBO, допала ми се.

Мимо глуме, ту је породични бизнис везан за “Невена колор”. Шта можеш да нам кажеш о томе?

То је породични бизнис који је, једним делом, у власништву моје породице, сада врло присутан у мом животу, где се бавимо производњом боја и лакова. У тај посао сам се, као и у глуму, заљубио, и баш ми је занимљиво. Много тога што сам научио а везано је за глуму могу да употребим и у индустрији, и када причамо о маркетингу и о дистрибуцији.

Када причамо о заљубљивању, поред Ниша, глуме и посла, начули смо да си заљубљен и у добро пиво?

Скоро сам чуо да је Бјелогрлић рекао да се човек поистовећује са градом, ја сам првенствено Нишлија, заљубљен у југ Србије, то ме прати кроз цео живот, људи, пријатељи, све.

Које су прве три речи које ти падну на памет када кажемо “Град Ниш”?

Људи, Филмски сусрети, деда Милорад – човек који ме је научио да будем Нишлија, Мераклија. Био је велики нишки господин, захвалан сам и Богу и њему што сам га имао у животу, до моје тридесете године. Како сам старији све ми више недостаје.

Прве три речи које ти падну на памет када кажемо “Нишко пиво” или “Нишка пивара”?

Мало Нишко, Нишки Калфа и рекламе са Бором Чорбом “Попио сам пиво Нишко” и са Иваном Миљковићем када каже “Нишко бате”. И оно “Ајде мала кад си запела, водим те на једног Апела”.

Три речи које ти падну на памет када кажемо Миша Станимировић?

Мераклија, Нишлија…

Калфа или Нишко, Калфа и Нишко – и зашто их волиш?

Ја Нишко волим зато што је добро, зато сам и поносан што се зове Нишко. А Калфа је нешто ново, за љубитеље пива као што сам ја, ја боље индустријско пиво, домаће, нисам пиво, искрено. Подсећа ме на енглеска точена пива, ирска. Ја волим и сок – Нишку наранџу, не бих је изоставио. Калфа је баш пиво за уживање.

Разговор водио и приредио:

Милош Петковић