УЗ КРИГЛУ НИШКОГ са Јасминком Хоџић

Стигли смо до малог јубилеја, десетог интервјуа у нашој редовној рубрици “УЗ КРИГЛУ НИШКОГ”. Наша гошћа је позоришна, тв и филмска глумица Јасминка Хоџић, део ансамбла Народног позоришта Ниш.

Завршила је Вишу глумачку школу Мире Бањац и дипломирала у класи проф. Ирфана Менсура на НПУ, департман у Нишу. Њена каријера овенчана је сјајним улогама и значајним наградама. Љубав према граду Нишу била је само један од повода због ког смо обавили разговор са њом у ресторану “Роштиљко”, где смо уз Ваше и наше Нишко пиво покренули прегршт занимљивих тема.

За почетак, занимало нас је да ли је постоји један или више преломних тренутака када је Јасминка Хоџић донела одлуку да ће њен животни позив бити глума?

Било је више таквих тренутака. Мене је судбина довела на почетак. Ја сам била буцкасто дете и желела сам да будем балерина. Деда ме је одвео у Пионирски дом, да ме упише на балет, али су му у Пионирском дому рекли да сам буцкаста. Деда то мени није тако рекао, већ је нагласио да у групи за балет више нема места и питао ме желим ли да се упишем у драмску секцију. Пристала сам, одлучна да чекам слободно место у балетској секцији. Тако сам кренула код Љиље Игић.

И, која је била Ваша прва улога?

Нажалост, не сећам се имена представе али се сећам улоге. У дечијој представи играла сам мече. Са првом представом дошла је и прва траума – када сам требала да изађем на позорницу, мене је један дечак гурнуо па сам ја излетела на позорницу. То је био шок, једва сам чекала да изговорим текст и вратим се назад, да видим ко је и зашто ме је гурнуо. Била сам бесно дете, мали џамбас. После тога сам кренула на такмичење рецитатора. Ишла сам и у Трећу половину неко време, па сам одлучила да покушам да упишем Академију. Зато сам отишла у Сарајево. Нисам знала како све то иде и спремила сам два монолога. Данас био ђацима које спремам за пријемни рекла да то не може тако међутим, њима је много лакше да се информишу, сазнају шта треба и лепо се припреме. Ја сам спремила два монолога и оба су била из жанра комедије: једну Шексирову и “Госпа Мицу” (“Власт” – Нушић). И једну песму, сама сам се спремала и ушла сам у ужи избор.

Какав је био исход?

Пала сам. Било је предратно време и мајка ми је рекла да се одмах вратим. Хтела сам да покушам у Загребу али то се није десило, док сам рокове у Београду и Новом Саду пропустила. Следеће године сам се поново спремала. Упознала сам глумицу Славицу Радуловић, која је била у нишком позоришту а касније прешла у крагујевачко. Тада није било оних који припремају ђаке за пријемни али ја сам њу питала да ли би хтела да ме припреми и она је пристала. Она ме је, заправо, прва школски припремила за Академију, док ми је Ивана Недовић помагала око песме. Ипак, поново сам пала па сам уписала приватну школу Мире Бањац у Новом Саду. Да се вратим на прво питање – било је више преломних тренутака али тај ужи избор у Сарајеву, све што сам тада проживело изродило је у мени одлуку, па и спознају, да сам знала да ћу се бавити глумом.

Да ли можете да изаберете неку омиљену улогу (или више њих) и неку представу у којој сте играли?

Има оних представа које су ми дале потврду, за које сам много радила и дала им се, а има и оних које публика посебно воли па су повратне реакције једна другачија врста потврде за мене. Поменула бих представу “Кућа страве” коју сам играла у позоришту у Зајечару. Играла сам девојчицу заосталу у развоју. Даље, представа “Самоубица”, са њом сам ушла у Народно позориште Ниш, много волим и “Сабирни центар” у којој сам играла Лепу пекарку, волим и “Дунда Мароја”, “Шопаловиће, “У чије име”, волим моје улоге у тим представама, “Сликарке”.

Најбоља представа коју сте гледали из публике?

“Позорише илузије”, “Галеб” Новосадског позоришта, “Ја, Клаудије” Нишког позоришта…

Позориште или филм/телевизија?

Позориште је моја љубав. Филм такође, и он је љубав. Зато бих волела да моје колеге добијају више простора на филму, били би запаженији.

Омиљени колега и омиљена колегиница за сарадњу, омиљени редитељ и омиљени драмски писац (може и више њих)…

Љубомир Симовић (писац), редитељ, има их више: Милан Караџић, Егон Савин, Јовица Павић, Стеван Бодрожа, Ангелчо Илијевски. Волим све колегинице али ако баш морам да издвојим, волим Сању Крстовић, Евгенију Станковић. Од колега: Александар Маринковић, Александар Михаиловић, Дејан Цицмиловић а од млађих Душан Матејић и Милош Цветковић.

Пошто сте у наставу, предајете и спремате ђаке за пријемни – како доживљавате тај део свог позива?

Ту су неки нови клинци, попут Душана Матејића ког сам некад спемала за пријамни а сада радимо заједно, њега обожавам. Ту је и Урош Милојевић са којим играм у “Неки то воле вруће”. Волела бих да ђаци из Сремца упишу Академију па да у будућности поделимо “даске које живот значе”. Трудим се да их едукујем, волела бих да буду велики љубитељи позоришта и да се опробају у глуми, режији, монтажи, да изграде свој укус.

Познато је да волите Ниш…

Да, ја Ниш много волим, волим све овде. Волим кад се вратим однекуд па од аутобуске кренем пешице, идем преко кеја кући, волим кафане, људе. Што се мог Ниша тиче, мени фали море и фали ми што Ниш, велики град, нема велике продукцијске куће те нема довољно посла за моју браншу. У Нишу има толико талентованих, духовитих писаца, да се раде серије, дечији филмови, свашта може да се ради.

Које три речи Вам прве падну на памет када кажемо “Позориште” и “Глума”?

Љубав, љубав и љубав.

Које три речи Вам падну на памет када кажемо “Град Ниш”?

Дом, Сигурност (ушушканост) и Мерак.

И, за крај, три речи које Вам падну на памет када чујете “Нишка пивара” или “Нишко пиво”?

Мама, Фризура, Буткица у пиву.

Објаснићу, мала анегдота: Ја пиво првенствено користим за прављење буткице и за прављење моје фризуре (уместо гела). А за прву реч – моја мама, која више није са нама, прошле године за Божић (волела је да пије Нишко пиво) ме је обрукала пред гостима. Када сам питала да ли би неко хтео да попије још нешто, она је затражила још једно Нишко. Када сам јој рекла да сам имала само то једно које је попила, додала је: “Како можеш да немаш, па позвала си госте, одмах да идеш да купиш.” Ја сам сишла и купила лименку Нишког.

Разговор водио и приредио:

Милош Петковић