ЋЕЛЕ КУЛА – КУЛА ОД ЛОБАЊА

Седми текст у рубрици “Нишко Вам представља” и седми локалитет југоисточне Србије који препоручујемо да посетите – Ћеле кула, јединствени споменик на свету који се налази у Нишу, на путу за Нишку бању.

Изградњи Ћеле куле, коју су од лобања палих српских ратника изградили Турци, у знак одмазде, претходила је чувена битка на Чегру. 31. маја 1809. године, у поменутој бици десио се подвиг српског војводе Стевана Синђелића који је, окружен бројним непријатељима, из кубуре пуцао у барутану.

Због великих губитака, Хуршид-паша је наредио да се од лобања палих српских ратника направи кула на источној страни Ниша, на Цариградском друму и недалеко од Стамбол капије. У Ћеле кулу је узидано безмало 1000 лобања српских јунака (тачније, 952).

Многе су главе кришом однешене и сахрањене, и зуб времена је утицао на пропадање овог застрашујућег споменика али је, након ослобођења Ниша 1878. године, Ћеле кула наткровљена а затим и заштићена изградњом капеле.

О њеном значају сведоче и речи француског песника Алфонса де Ламартина који је јула 1833. године записао следеће: “Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна, и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умрли за своју земљу. Ускоро ће и сам Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену њихови очеви откупили.”

             Многи су значајни људи, писци, историчари, путописци писали и говорили о Ћеле кули, али свакако је најзначајнији говор Владике Николаја Велимировића, који је говор одржао у катедрали Светог Павла у Лондону. Преносимо га у целости:

“Господо и пријатељи,
Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.
Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.

(Говор владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916, у катедрали Светог Павла, у Лондону)